Jevgenij Olegovič Komarovski je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih pedijatara na teritoriji bivšeg SSSR-a. Doktor je medicinskih nauka, televizijski voditelj i autor 15 knjiga o nezi deteta. Na vrlo razumljiv način izlaže dragocene informacije o zdravlju i vaspitanju dece, zbog čega uživa poštovanje mnogih roditelja.
Ako bi u vašoj moći bilo da ozakonite neka prava i dužnosti roditelja, šta biste učinili?
Učinio bih to da se pre svega u školskoj praksi ozakoni obaveza svakog učenika da stekne minimum medicinskih znanja. Budući roditelji u školama uče šta je sinus, šta kosinus, koji je glavni grad Mozambika, a sutra pojma neće imati kako da pomognu svom detetu koje ima temperaturu, šta je vakcinacija, koje su to dečje bolesti, kako da postignu bezbednost deteta u kući… Stoga smatram da je neophodno uvesti u zakonski poredak obavezu roditelja da vladaju osnovnim znanjima iz medicine.
To jest, smatrate da deca treba da uče ono što će im koristiti kad porastu i postanu roditelji?
Stvar je u tome što mi ne znamo hoće li nam u životu zatrebati viša matematika ili istorija Starog Rima, ali će nam sigurno trebati iskustvo zdravih porodičnih odnosa, iskustvo komunikacije sa sebi sličnima, osnove pedagogije, osnove praktične medicine, osnove bezbednosti, osnove ponašanja u gradu, u selu, u prirodi… To kako se štiti od insekata, šta raditi kada te opkoli čopor pasa – eto to treba da se nauči. Sada ne može ni da se zamisli da negde u civilizovanoj Evropi vidite čopor lutalica, a kod nas ih ima onoliko. Znači, dužni smo da naučimo decu pravilima ponašanja u slučaju da se nađu usred tog čopora.
Pitao sam male Fince: „Deco, šta ćete da radite ako ste krenuli na izlet i neko slomi ruku?“
A oni uglas rekoše: „Pa šta? Telefoniramo i helikopter stiže za 30 minuta.“
Kod nas helikopter neće stići…
E da, finskoj deci ta znanja dakle i nisu potrebna, a našoj jesu jer niko neće doleteti. I pošto živimo u državi koja nema ni želje ni mogućnosti da omogući bezbednost dece, onda moramo sami da učimo decu bezbednosti. Eto to je ono što bih ja želeo. Treba da prekinemo da se igramo demokratije u onim situacijama kada država ili nauka jasno znaju odgovore na pitanja „šta je dobro a šta loše“. Nije dobro da važi pravilo: možeš da voziš biciklu i s kacigom i bez kacige. Trebalo bi – voziš biciklu – kacigu na glavu inače biciklu oduzimamo. Najstroži mogući zakon! Deluje surovo, ali nije. Surovo je kad dete razbije glavu. Znate li koji je najveći strah čoveka koja sedi za volanom i vozi po ukrajinskim putevima?
Stanje puteva?
Ne, nego biciklisti koji nemaju ni mačje oko ni specijalnu odeću. Svake godine ginu ih desetine. Bicikla koja noću ne svetli takođe podleže konfiskaciji! Uništićemo tako nekoliko hiljada bicikala, ali ćemo spasiti nekoliko hiljada života! To je ono čime treba da se pozabavi država! Druga situacija: ako znamo da je vakcinacija dobra stvar (medicina je to dokazala), država treba da pomaže samo one koji poštuju pravila. Ako nećeš da vakcinišeš dete – nemoj, molim lepo, ali zašto bi država bila dužna da plati za to?
A kako biste prokomentarisali ponašanje mama koje toliko vole svoje dete da ih stavljaju pod stakleno zvono: napolju ih drže za kapuljaču i upravljaju njima da ne bi slučajno uzela nešto ili se na nešto prislonila, kod kuće po nekoliko puta peru već opranu hranu, stalno nešto briskaju…
Te mame zapravo i nisu baš krive. To je njihov instinkt – one, za razliku od nekih drugih mama, tako vide zaštitu svog deteta. Loše je to što ta deca imaju i tate i što su te tate tu decu ostavile jedan na jedan sa ženskim instinktom tih mama. Situacija kada o nečemu što se tiče deteta odlučuje samo žena, bez muža – nedopustiva je. I obrnuto. Nijednu odluku povodom deteta ne treba da donese samo jedan roditelj. Tata treba da je upućen u to šta dete, kad i kako jede, oblači se, šta se zbiva u školi itd – podjednako dobro kao i mama! A kod nas se tate jako malo interesuju za te stvari i mame rade šta hoće. Tata smatra da je njegov prvenstveni zadatak da brzo trkne u apoteku. Nigde pored dece ne vidimo muškarce: ni u porodilištu, ni u domu zdravlja, ni u obdaništu, ni u školi. Možete li da zamislite vaspitača u dečjem vrtiću?
Teško…
A u toj istoj Finskoj ima. Blagostanje jedne države počinje od trenutka kada se muškarac ne interesuje samo za rat, naftu, gas i novac – nego kada se bavi decom. Eto tada država počinje da se razvija.
Danas mnogo žena odlučuje da rodi dete bez muža, „za sebe“. Da li ste protiv toga?
Ja sam za!! Šta, treba žene da ne rađaju samo zato što su okolo sve „kreteni“? Lišiti sebe sreće materinstva? Ako muškarac nije spreman da bude pravi otac, to ga ne sprečava da bude biološki otac. Ako je žena spremna da postane samohrana majka, morala bi biti svesna da je očekuju velike teškoće na planu normalnih znanja da bi sama gajila i vaspitavala dete. Zašto nema normalnih muškaraca? Zato što ste vi žene krive za to! Vi ih od početka do kraja vaspitavate po apsolutno ženskim principima i instinktima. Pored dečaka nema muškaraca, samo žene koje im nameću svoj model ponašanja i onda ni za šta ne odgovaraju, nikakve odluke ne donose, ništa ih ne interesuje. A to je užasno. A posle se žene žale što nema normalnih muškaraca. A njih uistinu i nema – i to je ogroman problem. Muškaraca koji su spremni da razmišljaju o porodici, o deci.
I eto nas u začaranom krugu…
Evo pogledajte. Danas snimamo emisiju "Škola dr Komarovskog" i u sali imamo četiri tate. To je praznik! (smeh) Gotovo u svim zemljama u kojima održavam susrete s roditeljima, u sali bude 80% žena. A u Finskoj – 50 prema 50. I zato tačno znam – zemlja u kojoj se muškarci interesuju za decu ima budućnost! U zemlji gde su deca ženski posao ničeg svetlog nema u budućnosti. A to da promene mogu samo žene! Ako je žena spremna da podiže dete bez oca, ona mora razumeti najvažnije – a to je da detetu usadi muški princip: odgovornost za svoje postupke, odnos prema obećanjima i kukanju. To se kod muškaraca i žena umnogome razlikuje. Tako da moj savet samohranim majkama glasi: ako želite same da ih vaspitavate – više čitajte, učite jer je na vama mnogo veća odgovornost!
