Da li muškarac treba da oženi ženu sa kojom živi godinama? Izgleda da nikome nije stalo do braka. Većina parova godinama živi zajedno, bez te potvrde o venčanju! Ali izgleda da to ženama nije dovoljno.
Osetio sam po sitnim nagoveštajima moje bolje polovine. Započeo sam priču na tu temu, ali rekla mi je da joj je ovako sasvim dobro.... Zašto će joj taj papir? Ništa joj ne znači!
Pošto sam osetio da ona nije iskrena, počeo sam da razmišljam o braku bez potvrde. Taj papir ne može zadržati osobu pored tebe, ako ona odluči da te napusti. Ali postoje neki problemi koje ipak ta potvrda može rešiti.
Tako, naprimer, jedan čovek gine u saobraćajnoj nesreći. Njegov stan i kompletno imanje zakonski pripada njegovoj prvoj ženi, iz razloga jer sa drugom ženom nije bio venčan: ni crkveno, ni opštinski!
Njegova ucveljena supruga nije imala snage da se bori sa dokazivanjem da su živeli zajedno preko 10 godina, pa je ostala i bez krova nad glavom. Zakonski ona nije bila ništa tom čoveku!
Opet ima još jedan, ne tako tragičan primer:
Jedan čovek je napusito suprugu sa kojom nije bio venčan uz obrazloženje da je našao ljubav svog života, a da mu je ta bivša bila "samo dobra drugarica" i ništa više od "cimerke".
Nisu bili venčani, pa je čovek izašao iz zajednice bez pravnog obrazloženja zašto napušta ženu sa kojom je tolike godine živeo.
Ako vam ta potvrda ne znači ništa, a žena sanja o braku, zašto onda ne uradite to? Zašto se ne venčate? I zašto da voljena žena zapadne u nevolje ako vi iznenada umrete?
Mnoge žene koje žive u bračnoj zajednici bez potvrde o braku, u stomaku osećaju nesigurnost.
U 19 veku, postojala je tako jedna Konstanca Majers, pouzdana i ljubazna žena, koja je bila odgajana u manastiru. Upoznaje ona Pjera Prudona, slikara. Zaljubljuje se u njega i počinje da živi sa njim. Pjer je ranije bio u braku, ali njegova supruga je proglašena ludom, a on je dobio poništenje braka. Imao je i decu iz tog braka.
Konstanca je postala majka i sluškinja toj deci koja su je svakodnevno ponižavala. Njen život je ličio na život sluškinje: niti je bila majka toj deci, ni žena slikaru.
Pošto je i Konstanca bila slikar, ona je svoje slike potpisivala imenom svog nevenčanog supruga, jer u 19. veku niko nije hteo da kupi slike žena slikara. Konstanca je bogatstvo potrošila na Pjera i decu, živeli su kao porodica. Iako je Konstanca sanjala o sopstvenoj deci, Pjer je rekao da ih on ne želi jer već ima decu. Umetnica se pomirila sa sudbinom - bar je imala njega i njegovu decu.
A onda je Pjer Prudon odlučio da ode. Tražio je od Konstance da napusti stan. Rekao joj je da je nikad neće oženiti, jer to i onako nije uradio za 20 godina zajedničkog života.
"Hvala ti za sve dobro i zbogom," rekao joj je slikar.
Morate da shvatite situaciju ove žene: imala je 46 godina, što je u to vreme bila starost. Kome je potrebna stara žena koja ima lošu reputaciju (živela je tolike godine nevenčana sa jednim umetnikom)?
Pošto je sav svoj novac potrošila na Prudona i na njegovu decu, nije imala ništa. Nije mogla da dokaže da je cenjen slikar jer je sva svoja dela potpisivala sa PRUDON.
Kada je shvatila kakva je sudbina čeka, Konstanca je otišla u drugu sobu i sebi prerezala grkljan! Umrla je.
Prudon je osećao krvicu zbog njene smrti. Čak je organizovao i izložbu njenih radova, sa čim je njeno ime dospelo na spisak istorije umetnosti. Međutim, tada to više nije bilo važno!
Dve godine kasnije, umire i sam Prudone zbog krivice i očajanja.
A sve ovo se moglo sprečiti jednostavnim venčanjem u opštini!
Brak je delikatna stvar. Brak je važno pitanje za ženu, čak i ako ona ne dopušta da se to vidi. Pravni status je uvek važan. U početku možda razmišljate da nije bitno, godine prolaze a ako dođe do problema niko vam neće vratiti godine.
Ne radi se samo o registraciji braka. Slušajte voljenu ženu. Ako joj je to bitno, otiđite u opštinu i registrujte se - to je sitnica.
Niko nikome ništa ne duguje. I niko ništa ne zahteva. Potrebno je samo da razmišljate o budućnosti i o njenoj sigurnosti.
