Uprkos jakom publicitetu, biranju "monstruma" za modele i mržnji koju je gajio prema klijentima koji su kupovali previše, enigmatičan Kristobal ostao je da bude jedna od najzanimljivijih ličnosti Pariza i modne industrije,punih 46 godina posle smrti.
"Kralj je mrtav."
Kada je list Women's Wear Daily objavio ovaj naslov 23. marta 1972. godine, niko u modnom svetu nije imao sumnju o kome je reč. Tada je postojao samo jedan kralj mode, i njegovo ime je bilo Kristobal Balensijaga, piše Elle.
Ovog kralja visoke mode i čuveni Dior zvao je "majstorom svih nas", dok je velika Koko izjavila kako je Balensijaga bio "kreator u pravom smislu te reči... drugi su samo obični modni dizajneri. Balensijaga je bio i ostao jedini kreator."
Još od trenutka kada je 1937. godine otvorio svoj prvi modni salon, Kristobal je smatran za vodećeg kreatora: ono što Balensijaga osmisli danas, to će ostali dizajneri da urade sutradan ili sledeće godine, ali svakako u trenutku kada je Kristobal zakoračio napred u neke nove ideje.
Iako je njegov uticaj prepoznat i neizmeran za celu modnu industriju, on sam ostaje velika enigma.
Ne pamtimo ga kao Koko po prepoznatljivom izdanju, niti kao Diora po određenoj epohi (New look), niti po kulturološkom fenomenu koji se vezuje za punk i modu, u slučaju Vivijen Vestvud. Pamtimo ga možda najviše po jednostavnosti i savršenom kroju. Po reoblikovanju ženske figure, tako da odeća koju pamtimo iz 50-ih predstavlja antitezu njegovim modelima.
Volis Simpson, najveća muza modnog sveta: U kraljevsku palatu ušetala u crnoj seksi haljini! (FOTO)
Njegov kroj bio je legendaran, skulpturalan, precizan i vrlo smeo. Ništa nije pristajalo telu toliko dobro i moćno od Balensijaginog odela. Žene koje su probale njegove modele, nisu htele više da nose modele ostalih dizajnera.
Rezervisani genije mode
Niko nije kriv za taj val misterioznosti oko Balensijage, osim samog kreatora.
Za razliku od Diora koji je obožavao da komunicira s novinarima, te bio druželjubiv i prijatan za saradnju, ili Koko koja je još tada shvatala moć marketinga, Kristobal nije voleo publicitet i za života je dao tek nekoliko intervjua, ostajući prilično zagonentan.
Pored odbijanja da ga intervjuišu, novinari su ga retko kad viđali jer je vrlo malo izlazio u javnost, a kada je izlazio, to je radio vrlo inkognito. To je postalo toliko upečatljivo da su se novinari zapitali da li Balensijaga postoji ili je marketinški trik, duh. Čak i na adresi njegovog butika, u ulici 10 avenue Georges V, vladala je neka monaška atmosfera.
Betina Balard, mlada urednica mode u magazinu Vog, imala je priliku da među prvima upozna kreatora, kada je došla u Pariz 1937.
U jednom delu njene autobiografije koji nosi naziv "The Secret World of Kristobal Balensijaga", novinarka ga opisuje kao vrlo tananog i nežnog muškarca, moćne pojave: Španac bledolikog tena i crne, zagasite kose kretao se graciozno i pričao tiho. Njegov glas bio je nalik peperju, lagan, fluidan...
Prudens Glin iz njujorškog Tajmsa sa kojom je Kristobal razgovarao 1971. godine, napisala je: U posleratnoj modi, Dior je gurao modni svet napred osmislivši New Look, ali za puriste postojao je samo jedan kralj kome su se klanjali, Kristobal Balensijaga.
Glin je kasnije objasnila kako je sam Balensijaga nalazio bespotrebnim da objašnjava svoju vokaciju, a ne zato što je smatrao da je iznad svih.
Revije nalik crkvenim službama, modeli prozvani "monstrumima" i skupa klijentela. Za mnoge, revije Balensijage su bile najbliže modnim prezentacijama s religioznim iskustvom, prepune naboja i napetosti.
Tadašnja urednica Voga, Dijana Vrilend otkrila je svojevremeno:"Jedna se zvanica onesvestila. Toliko je vladalo neko uzbuđenje da si imao osećaj kako vrlo lako možeš da eksplodiraš i umreš na licu mesta. Sećam se na jednoj reviji početkom 60-ih, na kojoj sam sedela kraj Odri Hepbern kako me je glumica u jednom trenutku upitala zašto se udržavam i ne dišem, na šta sam joj ja odgovorila da vodim računa kako se ponašam jer sam deo press-a. Preko puta mene Glorija Ginis se klatila na stolici jer je bila na vrhuncu ekstaze gledajući kolekciju. Svi oko mene su imali te crvene oči i penu u ustima kao pred samu smrt."
Novinarka Ernestin Karter kasnije je izjavila kako je revija najviše ličila na tradicionalna pentekostalnu službu ili audijenciju kod Pape nego na klasičnu reviju.
Velika debata tada je pokrenuta po pitanju modela koje je Kristobal birao, i koje su mediji prozvali "monstrumi".
Dok su neke manekenke bile vrlo elegantne, otmene i nesvakidašnje lepote, neke su bile više nego netipične, neugledne i po tadašnjim kriterijumima, ružne. Ali sam Balensijaga nije želeo da u fokusu revije budu manekenke, već njegova odeća i svakako nije želeo da njegovi modeli izgledaju kao seks igračke. Tada ste mogli da zamislite Garbo u Balensijaginom modelu (bila je njegov klijent), ali ne i Bardo.
Najveći "monstrum" među njegovim modelima bila je Kolet, omiljena manekenka Balensijage, sa njenim "Drakula hodom, velikom glavom, jakim ramenima i dugačkim rukama...", kako ju je opisala Balard.
Ali iako je za tadašnje standarde Kolet bila previše krupna, previše nesvakidšanja, ona i ostale manekenke koje su radile za Kristobala oslikavale su njegovu težnju da odevni komadi koje on osmisli, pristaju različitim tipovima građe i figure.
Ta njegova odlučnost išla je dotle da je bio jedini kreator visoke mode koji je insistirao da se njegova moda u magazinima "slika" na njegovim modelima. Frustirani urednici su se protiv toga borili tako što bi njegove modele slikali s leđa ili bi im "otkinuli" glavu u štampi.
Iako je njegova klijentela bila srednjih godina, sam Balensijaga je odevao žene različite dobi, i umeo da obuče nekoliko generacija jedne porodice. U bilo kom slučaju, tokom 40-ih i 50-ih idealna klijentkinja jeste bila u srednjim godinama, vodila je vrlo balansiran, ispunjen život i imala posebno oko za detalje i istančan kroj. Tada je uostalom bio trend ne da starije žene izgledaju mlađe, već da mlade dame teže izgledu starijih dama.
Kada je u pitanju klijentela, sam Balensijaga je cenio one koji su znali da prepoznaju šta im odgovara.
Klijentkinje koje su izrazile želju da kupe kompletnu kolekciju ili veliki deo nje, nisu dobile odobrenje da to urade, odbijene su. Ipak, i tu je bilo protekcija pa je tako Barbari Haton, najbogatijoj ženi u tom trenutku i naslednici velikog bogatstva dozvoljeno da naruči 19 haljina, šest kostima, tri kaputa i negliže da bi 1963. godine grogica von Bizmark kupila čak 88 modela!
Kad znamo da je samo za jednu haljinu potrebno više od tri probna fitinga, onda se podrazumeva da je grofica spavala i jela u ateljeu slavnog kreatora.
Da je to najbiže rečeno istina dokazuje izjava naslednice naftnih bušotina, Klaudije Hard de Ozborn, koja je odmah nakon Balensijaginog odlaska u penziju izjavila:" Sada kada je Balensijaga završio sa kreiranjem, ja više ne znam šta da radim, s obzirom da sam na dnevnoj bazi odlazila kod njega na probe."
Sam Balensijaga nije se nikada pojavljivao na svojim revijama. Samo odabrani su ga viđali na fitinzima, i to najodaniji klijenti kuće. Revije je posmatrao iza rupe na zidu, fokusirajući se na sopstvene kreacije, a ne na komentare zvanica.
Ko su bili njegovi top klijenti?
Svi oni koji su se oblačili kod Balensijage, morali su finansijski dobro da stoje.
1954. godine njegovi klijenti su za vuneno odelo plaćali oko 130 funti, dok su odabrani butici dizajneru plaćali po 270 funti ne bi li dobili priliku da kopiraju model i prodaju ga u neograničenom broju.
Početkom 50-ih i kasnije tokom 60-ih Balensijaga je važio za najskupljeg kreatora.
Crna plišana haljina sa srebrnim vezom koju je nosila Elizabet de Gramont koštala je 1952. godine oko 815 dolara, dok je Barbara Haton platila 5.373 funti za Mocart kreaciju koju je naručila za Bestegi bal, inspirisan 18. vekom.
Da biste znali koja količina para je bila u pitanju, evo male informacije: prosečna plata tada u Britaniji je bila oko 667 funti (žene su primale znatno manje).
Zato nas ne čudi što je mahom njegova klijentela bila sačinjena od bogatih naslednica, plemkinja i supruga aristokrata. Među njima je bila Mona Harson-Vilijams, grofica von Bizmark, inače žena koja je prva proglašena za najbolje odevenu damu, još tokom 30-ih kada je prvi put ustanovljena ta titula.
Dona Karan: Izgubila muža i svoju najveću podršku, promenila način odevanja moderne žene! (FOTO)
Pored Mone, Balensijagu su nosile Grejs Keli, Džeki Kenedi, Helena Rubenštajn, Bane Melon, Marela Agneli, supruga Vilijama Randolfa Hersta, princeza Li Radzvil i bogata naslednica Doris Djuk.
Vrlo mali krug njegovih klijentkinja činile su i tadašnje velike zvezde Holivuda - Ava Gardner, Ingrid Bergman, Marlene Ditrih, Greta Garbo i Loren Bakol.
Iako je Balensijaga bio vrlo stroga i rezervisana osoba, Sonsoles Diez de Riviera čija majka, markiza de Lanzol, je bila jedna od najodanijih klijentkinja kuće, svojevremeno je izjavila kako je kreator "ozbiljan ali pun neke neotkrivene radosti prema životu."
Sonsoles ga je upoznala na jednoj reviji nakon što je od njegove asistentkinje zatražila popust na konto činjenice da je trudna i da neće moći dugo da nosi njegov model. Nakon što ju je Balensijaga učtivo odbio, Sonsoles je prišla kreatoru i objasnila mu stanje. Sam kreator je odregaovao vrlo mirno ali odlučno:"Zašto bi ja morao da vam dam popust? Ja nisam odgovoran za vaše stanje", nakon čega je počeo da se smeje zajedno sa njom. Ostali su prijatelji do kraja života...
Sama kupovina u butiku na adresi 10 avenue Georges V bila je vrlo iscrpljujuća i otežavajuća.
U samom prizemlju se nalazio butik u kom su posetioci mogli samo da šopinguju torbe, rukavice, parfeme i nakit, dok se na gornjem spratu nalazio atelje. Jedna osoba je bila zadužena da klijenta sprovede do trećeg sprata gde se nalazio salon, i to kroz lift koji je bio sav u crvenoj koži iz Kordobe.
Na trećem spratu čekala vas je jedna osoba ispred zatvorenih vrata na koja ste morali da pozvonite i sačekate. Kada biste prošli kroz vrata, zakoračili biste u osvetljen prostor prepun ogledala i kabina, s pogledom na aveniju. Tu je radilo ukupno osam prodavačica koje su sedele okružene asistentima, mahom starijim krojačicama koje je zajedno sa njima nadgledala Mle Rene, direktorka salona i desna ruka dizajnera. Klijentkinja bi tada dobila magazin sa modelima kuće nakon čega bi joj prema direktivi Rene, bile donete dve kreacije za probu.
Najbolja prodavačica prema Balensijagi bila je Me Floret, prva osoba koju je kreator zaposlio 1937. godine i koja je ostala da radi sa Kristobalom dok kuća nije zatvorena 1968.
U tadašnje vreme, kuće visoke mode su praktikovale da svoje kolekcije prikazuju jednom dnevno privatnoj klijenteli, u sezoni. Gosti su sedeli u početku na sofama, a kasnije na Napoleon stolicama i bilo im je dozvoljeno da puše.
Oko tri popodne, modeli bi zakoračili u prostor, hodajući polako i smerno kroz red zvanica koje su međusobno komentarisale, pridržavajući malo blokče na kom bi ispisale redni broj modela čija kreacija im se svidela. Revije su trajale oko sat vremena, a za taj period klijenti su mogli da vide oko 200 kreacija.
Balensijaga nikada nije praktikovao da svojim kolekcijama da neko ime. Svaki model nosio je malu tablu sa ispisanim brojem izlaska. Odmah nakon završetka revije, klijenti bi zakazali sastanak sa svojim prodavcem ili bi nastavili u sobu za probne fitinge. Prilikom naručivanja klijenti su potpisivali trostruku porudžbinu: jednu za sebe, jednu za prodavca, i jednu za računovođu.
Dva puta godišnje njegove nove kolekcije su predstavljene bajerima i novinarima, kao i specijalnoj klijenteli.
Ovo su bili daleko uzbudljiviji događaji, kada je salon bio prepun. U tim trencima umelo je da bude više od 90 ljudi. Prvo su ulazili bajeri, potom couture klijentela pa novinari.Revije su trajale i po dva sata, nakon čega je usledio dug i gromoglasan aplauz. Danas je skoro pa nemoguće zamisliti da neka publika na FW isprati pažljivo dvosatnu reviju bez efekata, muzičkih gostiju i propratnih dešavanja kojima obiliju revije.
Sama odeća bila je veličanstvena.
"Žene koje su nosile njegove kostime, imale su osećaj da je prema njihovom telu dizajniran model", napisala je Celija Bertin, dok je Mari Blum izjavila kako je "Balensijaga pre svega majstor kroja, njegove siluete su bez mane, raskošne i u funkciji da pokrenu telo, oplemene pokrete s lakoćom."
Bilo da su haljine napravljene od guste svilene tkanine, poznate tafete i čipke, ili od grublje vune, bile su savršeno skrojene, bez greške. Žene su se najviše oduševljavale tim padom suknje koje su se završavale malo ukoso, što je Balensijaga preuzeo od flamenko kostima.
"Čim zakoračite, haljina se širi, otvara ka napred ali tako da vam daje priliku da slobodno se krećete, bez straha da ćete se spetljati u sloju materijala," primetio je Hamiš Boul, jedan od urednika Voga.
Iber de Živanši koji je svojevremeno izjavio kako je Balensijaga njegov bog, smatrao je da ne postoji veći kreator od Kristobala: "Sećam se kada sam radio sa njim da je na fiting došla jedna klijentkinja koja je bila u srednjim godinama, vrlo neugledne figure sa spuštenim, grbavim ramenima i opuštenim stomakom. Dok sam je ja posmatrao, Balensijaga je počeo da oko njenog tela obmotava muslim, radeći direktno na njenom telu. Dok je polako krojio i sekao materijal, njena pogrbljenost je nestala, zajedno sa stomakom i bokovima. Proporcije na njenom telu su sada bile savršene. Imao sam osećaj da je Balensijaga izveo neku magiju, neko čudo."
Nije ni čudo što je ceo svet zanemeo kada je kreator odlučio da nakon 30 godina rada u francuskoj prestonici, iznenada 1968. godine zatvori svoj pariski atelje i butik, zajedno sa radnjama u Madridu i Barseloni.
Jer, ko je drugi mogao da osmisli tako čiste, savršene modele za svaku građu? Niko. To su znale i Dijana Vrilend i Mona Bizmark koja nakon te vesti nije izlazila iz sobe tri dana da bi izjavila kako je to kraj jedne ere.
Samo četiri godine kasnije Balensijaga umire u španskom gradu Ksabija ostavljajući za sobom nasleđe koje će oblikovati sve buduće generacije dizajnera, i to ne samo one koji su ga nasledili, već i one koji su nalik Živanšiju prepoznali veličinu i uticaj ovog španskog boga.
