Da je po slavnoj urednici magazina Vog (Vogue) došla inspiracija za filmski hit "Đavo nosi Pradu", dokazuju i iksustva brojnih devojaka koje su imale sastanak u četiri oka sa Ana Vintur (Anna Vintour). Čak su i njenim saradnicima sa kojima Ana voli da radi, poznate njene opaske u vezi sa garderobom kandidata. Evo šta se sve dešavalo devojkama koje su bile na intervjuu za posao kod modne ikone, pa su morale da odaberu odgovarajući stil, koji će ubediti Anu da baš njima treba da pruži šansu.
1. Žena koja je potrošila više od 5.000 dolara
Bila sam jako iznenađena kada mi je razgovor zakazan za idući dan. Morala sam na brzinu da kupim nešto da obučem, pa sam posle posla otišla u radnju koja je još uvek radila. Kupila sam svilenu haljinu na bretele, “Pradine” cipele na visoke potpetice, novi kaiš i novu tašnu. To me je sve koštalo oko 2.000 dolara. Zakazali su mi i drugi intervju, posle čega sam se bacila na detaljno “spremanje” za njega. Kupila sam “Pradinu” haljinu iz prolećne kolekcije, i plave cipele uz nju. Iako je haljina bila na popustu, ostala sam lakša za 3.500 dolara.
Dobila je posao.
2. Rekli su joj da ne plače
Nisam uopšte potrošila mnogo novca, jer imam puno vrednih stvari. Obukla sam lanenu haljinu boje kajsije za slatnim dugmićima i zlatne visoke potpetice sa otvorenim prstima. Od prijateljice sam pozajmila “Pradinu” pismo-tašnu, i stavila nakit “Dejvida Jurmana”, u kome moj prijatelj radi kao dizajner. Pre intervjua, glavna urednica me upitala da li sam ikad plakala na poslu (odogovor je ne), jer ona i Ana “mrze kada u nekom luksuznom toaletu čuju devojke kako jecaju i plaču zbog nebitnih stvari”. Kada je Ana bacila pogled na moju biografiju i videla moju adresu, rekla je: “Ah, živite u Bruklinu?”. Kao da joj je to delovalo odbojno. Pitala me i šta rade moji roditelji. Kad sam joj rekla da su radili u školi kao profesori, nije bila baš impresionirana.
Nije dobila posao.
3. Tri puta bila na razgovoru
Koliko se sećam, bilo je to 1989. godine, i na sebi sam imala mladalačku suknjicu iznad kolena “Betsi Džonson”, crne mat čarape “Dona Karan” i kaubojske čizme! Sigurna sam da se naježila kad me videla.
Kad sam drugi put išla na razgovor, bila sam mnogo pametnija. Sećam se da sam inala jednostavnu crnu haljinu “Kelvin Klajn”.
Pred treći intervju (pravi sam mazohista), otišla sam kod prijateljice koja se razume u modu, i njoj prepustila izbor garderobe.
Dobila tri različite ponude za posao.
4. Martinke na nogama
Nisam znala da ću tog dana razgovarati lično sa Anom, ali, i da jesam, mislim da se ne bih obukla drugačije. Nisam imala predstavu o čemu se radi u tom Vogu, tako da nisam imala razlog ni da se plašim. Tražili su sekretaricu, a ne modnu dizajnerku. Jednostavno, obukla sam ono što sam najviše volela da nosim posle fakulteta: tamno sivu suknju na falte, crni dugački džemper, crne čarape i “martinke”. Pa bila je 1993. godina!
Dobila je posao.
5. Odelo
U četvrtak sam dobila mejl da imam zakazan razgovor sa Anom u ponedeljak. Odmah sam počela da se spremam. Zakazala sam kod frizera, a što se tiče garderobe, bila je jednostavna: tanko svetlo-sivo odelo “Tom Brauni”, bela košulja sa otkopčanim gornjim dugmetom, tamno-braon kožne mokasine (koje se, naravno, nose bez čarapa). Jedini ukras je bila bela maramica u gornjem džepiću i vrlo jednostavna akt-tašna “valekstra”. Pre nego što smo prešli na razgovor o konkretnom radnom mestu, pričali smo o tekućim događajima i tenisu, što je malo opustilo atmosferu.
Dobila je posao.
6. Dala hiljadu dolara na cipele
Pozvali su me u ponedeljak uveče i pitali da li mogu da dođem sutradan u 14h na intervju za posao. Rekla sam da, spustila slušalicu, i otrčala u ormar. Nisam mogla da pronađem ništa što bi mi odgoaralo. Sva usplahirena sam pozvala prijateljicu, modnu stilistkinju, a ona je pokušala da me smiri: “Polako, smiri se, ona je profesionalac, stalno vodi ovakve razgovore. Prestani da paničiš”, da bi na kraju dodala: “ali šta god da radiš, nemoj slučajno da obučeš nešto iz prošle sezone”.
Otišla sam u Soho i kupila cipele. Osmislila sam da je najbolje da odaberem cipele sa otvorenim prstima i srednjom petom, uprkos kiši. Smatrala sam da nije mnogo da za njih dam hiljadu dolara. Uz njih sam obukla svilene tri-četvrt pantalone, veliku crnu tašnu koju sam pozajmila od prijateljice stilistkinje, i mantil na kome sam vezala kaiš. Sve drugo je bilo super jednostavno: vrlo malo šminke, ravno očešljana kosa i burma. I bez parfema.
Dobila je posao.
7. Sa "čirokana" frizurom
Bilo je to pre gotovo deset godina, kada Ana Vintur nije morala da razgovara sa svakim kandidatom za posao. Prijavila sam se za umetničko odeljenje, i htela sam da se tako i pojavim. Crnu kravatu sam stavila umesto kaiša, a otišla sam čak tako daleko da sam na glavi imala čirokanu. Ana me samo udostojila pogleda i kiselog osmeha.
Dobila je posao.
8. Kao pala s Marsa
Bilo je to 1996. godine. Imala sam jednostavnu ravnu vunenu crnu haljinu, koja se napred zakopčavala na dugmiće (bili su beli), a na nogama “Iv Sen Loran” cipele sa animal-printom, za koje sam smatrala da su pun pogodak. I danas ih imam iako su već mestimično izbledele. Nisam imala pojma gde idem, ni da je tamo toliko važan izgled. Mislila sam da je prilično ludo dati u to vreme 300 dolara za cipele, tako da nisam nosila ni “Pradu”, ni “Selin”, niti “Marka Džejkobsa”.
Dobila je posao.
9. Savetovali joj da se isfenira
Sa Anom sam imala deveti i poslednji intervju u Vogu. Srećom da sam od drugarice pozajmila haljinu Helmuta Langa tamno zelene boje, koju sam nosila sa crnim čarapama i cipelama na platformu. Jedna od zaposlenih u Vogu mi je prethodno savetovala da isfeniram kosu. Uradila sam to po prvi put u životu i nerado dala 30 dolara za feniranje. Ana je odmah prešla na stvar, i ceo razgovor je trajao manje od pet minuta.
Dobila je posao.
10. Nije imala ni dinara
Pozvali su me iz kadrovskog i rekli da imam jedan dan da se spremim za razgovor. Prvo sam imala razgovor sa šefom za ljudske resurse, a posle njega sa još tri direktorke. Idućeg dana su me pozvali i zakazali mi razgovor sa Anom. Opet sam imala jedan dan da se spremim.
Nisam od onih koji previše daju na značaju garderobi i izgledu, tako da nisam rešila išta novo da kupujem. Tek što sam bila završila koledž, tako da nisam bila pri parama. Nisam znala da mogu i da pozajmim odeću, mislila sam da to nije toliko važno. Obukla sam kratku suknju sa zlatnim šljokicama, “Malberi” “doktorsku” tašnu, belu svilenu bluzu i blejzer. Crne cipele su, takođe, bile jeftine. Ubrzo sam shvatila da se nikad više ne bih tako obukla za Vog, čim sam videla ostale kako su obučene. Sećam se da sam provela tri sata uređujući kosu. Na kraju sam je čvrsto zalizala u visoki konjski rep, tako da nisam mogla da vrtim glavom. Nisam mogla da mašem kosom Ani u lice.
Dobila je posao.
11. Tražila od Ane da je čeka
Poslednjih nekoliko nedelja pre diplomiranja, dobila sam poziv iz Voga da zakažem termin za razgovor. Bila sam sva usred pisanja diplomskog rada, i mislila da ja to sanjam ili da se neko zafrkava sa mnom. Pitala sam da li mogu da sačekaju da mi prođe diplomski. Rekli su da mogu. Čim se završila proslava diplomskog, sela sam na poslednji avion. Posle razgovora sa četvoro ljudi, srela sam se sa A. V. Nosila sam crnu vunenu haljinu “Balensjaga” iz najnovije kolekcije, koju sam papreno platila, belu košulju ispod sa uštirkanom kragnom i manžetnama, jednostavan lančić s priveskom, i crnim “Prada” cipelama sa zakrivljenim štiklama, koje su u to vreme bile pravi hit.
Dobila je posao.
12. Odlučila se za klasiku
Možda sam imala 21 godinu, na prvom razgovoru za posao posle koledža. U to vreme nisam imala novaca, i pomislila sam, ako već ne mogu da obučem nešto “markirano” i skupo, onda ću nešto klasično.
Tako sam obukla belu zimsku usku suknju, i neku bluzu, uopšte se ne sećam kakva je bila. Imala sam nove čizme i tašnu od “Marka Džejkobsa”, i klasičan kaput. Nisam dobila posao, ali ionako je sve bilo u minut do 12, a i oni su već imali nekoga na umu.
Nije dobila posao.
13. U Vogovoj uniformi
Tada sam bila slobodni strelac u jednom drugom časopisu. Bile su to rane godine Voga kada su crne čarape, košulje “Bruks Braders” i džemper zavezan oko struka bili takoreći uniforma za urednike. Obukla sam suknju “Agnes Bi” na nepeglane falte, crni džemper “Šarivari” sa V izrezom, crne čarape i crne mokasine. Tašna je bila velika, crna, od kože.
Dobila je posao.
