„U braku sam više od trideset godina. Ako bih iskreno rekla koliko dugo između mene i mog muža nema bliskosti, mnogi bi pomislili da preterujem. Dvadeset godina – cela dva desetleća – mi nismo imali odnose.
Na početku sam mislila da je normalno da se strast ugasi. Govorila sam sebi: ‘Nismo više mladi, došli su problemi, deca, obaveze, možda je jednostavno prošao žar.’ Trudila sam se da verujem u to. Gledala sam druge parove i mislila: možda je kod svih isto, samo niko ne priča otvoreno.“
Papirić koji je sve promenio
Sve dok jednog dana, dok sam prala veš, nisam u njegovom džepu pronašla zgužvani papir. Običan listić iz kladionice, na kojem je pisalo: uplata 500 evra.
„Pet stotina evra?! Mi smo tih dana jedva kupovali namirnice, deci sam uskraćivala sitnice da bismo platili račune, a on daje toliku sumu na kladionicu.“
Te noći nisam oka sklopila. Moja prva misao bila je: ‘Eto, zato ga nema, zato me ne gleda. Ima on drugu – kladionicu.’
Prvo suočavanje
Sutradan, dok je sedeo za stolom i pio kafu, skupila sam hrabrost.
„Šta je ovo?“ – bacila sam tiket pred njega.
On je podigao obrve, pa nervozno spustio pogled:
„Ma, ništa… Samo sam uplatio jednom. Hteo sam da probam sreću.“
„Jednom? Za 500 evra? Ti znaš koliko nam to znači?“
„Ne brini, dobiću na kladionici i vratiti pare nazad, sve će biti u redu.“
Taj njegov mir, to „ne brini“ dok smo se godinama mučili da sastavimo kraj s krajem, bilo je ono što me najviše zabolelo.
Klupko počinje da se odmotava
Nisam mogla da stanem. Počela sam da istražujem. Njegov kompjuter, mejlovi – sve mi je palo pod ruku. Pronašla sam poruke banaka, opomene pred tužbu, dopise o reprogramima kredita, čak i pozajmice od zelenaša.
Jedne večeri sam uzela telefon i nazvala banku, predstavljajući se kao njegova supruga. Službenica mi je, nakon što sam dala podatke, rekla:
„Gospođo, vaš muž ima više kredita, nekoliko kartica u kašnjenju i dugovanja koja prevazilaze nekoliko desetina hiljada evra.“
Mislila sam da ću pasti u nesvest. Sve te godine štednje, odricanja, mojih molbi da ne trošimo mnogo – a on je živeo u laži, gurajući nas dublje u dugove.
Te večeri sam ga direktno pitala:
„Koliko duguješ?“
On je dugo ćutao, a onda šapnuo:
„Previše.“
„Šta znači previše? Hiljadu, pet, deset?“
„Više od trideset.“
Bila sam kao ukopana. Čovek sa kojim sam provela pola života, otac moje dece, dvadeset godina mi je lagao.
„Znaš li ti da sam ja mislila da si izgubio strast prema meni? Da si me prestao voleti? Krivila sam sebe, svoj izgled, godine… A ti si imao drugu ljubav – kocku!“
On je slegnuo ramenima, oči su mu bile pune srama:
„Nisam znao kako da ti kažem. Svaki put sam mislio da će sledeća uplata da vrati sve. Samo još jednom, samo još ovaj tiket…“
Prodaja kuće – poslednja kap
Nakon nekoliko meseci, kada su banke počele ozbiljno da prete zaplenom, došli smo do zida. Kuća, u kojoj smo odgajili decu, u kojoj sam svaku ciglu osećala kao deo sebe, postala je teret.
„Nismo imali izbora“, objašnjavala sam deci. „Prodali smo kuću da bismo otplatili deo dugova.“
Bio je to najteži trenutak u mom životu. Pakovala sam stvari dok su mi suze klizile niz lice. Gledala sam zidove na kojima su još stajale fotografije, ogledalo pored koga sam se spremala za prvo venčanje, prag preko koga sam unela svoju bebu. Sve sam morala da ostavim – zbog njegovih dugova i njegove kocke.
Nismo tu više mogli da izdržimo, ni deca ni ja. Pokupili smo se i otišli kod moje majke za početak, pa je sin digao stambeni kredit, ja prodala neku šumu, tako smo se snašli.
Život posle svega
Danas imam 50 godina i živim u stanu koji sam jedva uspela da obezbedim nakon prodaje kuće. Moj muž je i dalje tu, ali naš odnos je mrtav.
On se pravda, obećava da je prestao, da se menja. Ja ćutim. Predugo sam ćutala, a sada više nemam ni snage ni vere.
Najviše boli to što sam dvadeset godina mislila da je problem u meni – da je prošla strast, da nisam dovoljno privlačna, da su godine učinile svoje. A istina je bila mnogo gora.
Živela sam pored čoveka koji me je lagao svakog dana, a svoju strast je ulagao u kladionicu.“
· Reaguj