Provela sam mirno veče sa mužem kod kuće, kad sam saznala za iznenadnu smrt muškarca sa kojim sam jednom delila tajnu, onu najveću - preljubničku, četvorogodišnju aferu.
"Jesi li sigurna?" upita me suprug zabrinuto se trzajući dok je emotivni cunami kretao ka našem srećnom domu.
"Ja... mislim da jesam. Njegova kompanija je upravo izdala saopštenje za javnost," odgovorila sam.
Bila sam slomljena. Naprezala sam se da pričam dok sam odmahivala glavom i pokušala da shvatim da li oplakujem gubitak čoveka kojeg nikad nisam trebala da volim.
Ponovo sam se vratila u vreme, samo nekoliko meseci od mog prvog braka, kada sam započela aferu, podstaknuta bezobraznim samoopravdanjem da sam stekla pravo na varanje jer me tada prevario muž.
Moja afera je bila veliki klišej: smuvala sam se sa kolegom koji je već na glasu u kancelariji.
Naša tajna veza bila je ispunjena pogledima preko stola, skrivenim jezicima... U hodniku su bili ukradeni trenuci na poslu i noći provedene u skrivenoj strasti kod moje ili njegove kuće.
Poslovni ručkovi su prerasli u poslovne večere, koje su ustupile mesto sastancima uz doručak ili vikendima kako bismo izbegli radoznale poglede.
Ubrzo smo se počeli sastajati javno. Nismo nudili izgovore, a ni objašnjenja čak ni onda kada su kolege, prijatelji i članovi porodice počeli da podižu obrve. Osećala sam blagu sramotu i nagoveštaj žaljenja, ali sam ih utopila u želju da provedem još jedno veče sa njim.
"Baš me briga da li ona zna za nas," rekao je jedne noći dok smo ležali isprepletani i gledali film. Htela sam da mu verujem.
"Hajde da sačekamo i videćemo kako ćeš se osećati kada ona stvarno sazna za nas," uspela sam da odgovorim.
Pomirila sam se da ću živeti bez izjava ljubavi i živela sam sa užasnim saznanjem da sam druga žena. Onda me nazvao jedne noći da mi kaže da je njihova veza završena.
"Jeste?" upitala sam zadihano.
"Gotovo je," rekao je otvoreno.
Možda je upravo sve završilo bez objašnjenja. To nije bila moja veza i nisam imala pravo da pitam šta je bilo. Ipak, učestvovala sam u smrti jedne veze i teško mi je sve to palo.
Nakon toga, nas dvoje smo osećali da je naša ljubav pala u neku blatnjavu kaljugu, da se isprljala i da to nije više ono što je nekad bilo. Bez obzira na sve, volela sam ga. Ali nisam mogla da zanemarim činjenicu da je ženu varao i lagao, a da sam mu ja u svemu tome pomagala i saučestvovala sa njim.
Pogodilo me je ono što smo učinili i kako smo to uradili, a bojao sam se da zbog toga nikad nećemo imati zdrav, netaknut odnos.
Našla sam se zarobljena između hrabrosti i poniznosti da se upustim u stvarnu vezu s njim. Naša afera se nastavila još par godina dok smo oboje izlazili sa drugim ljudima. Spajala nas je i razdvajala činjenica da smo sahranili jednu ljubav.
A onda, pre osam godina, srela sam čoveka koji me očarao. Divila sam se stvarima koje je pričao, načinu na koji se odnosio prema meni, njegovoj posvećenosti, dobroj i brižnoj osobi kakava je bio.
Našla sam muškarca koji je svu svoju pažnju usmerio ka meni i to me je užasnulo. Nisam znala da li mogu da mu budem verna, jer tako dugo sam živela život koji je bio daleko od čiste i neiskvarene ljubavi.
Ali ljubav prema ovom čoveku je bila toliko jaka, da sam morala da se promenim zbog njega. I jesam. Taj neverovatni čovek je postao moj muž i bila sam potpuno iskrena sa njim u vezi mog života pre njega.
Afera je bila deo onog što ja jesam i to je on morao da sazna. Saznao je celu istinu. Život sa njim je bio miran i lep, uprkos mojim crnim slutnjama.
A onda sam odjednom saznala za smrt bivšeg ljubavnika i nisam znala šta da radim. Iako on i ja nismo bili zajedno, nismo bili čak ni u kontaktu, moje srce je plakalo za tim čovekom.
Pitala sam se da li da kažem mužu koliko duboko me potresla smrt ovog čoveka. Da li to rade verni ljudi? Da li žena govori mužu da umire od tuge za bivšim ljubavnikom? Nije bilo kao da ću opet spavati sa tipom - bi je mrtav. Ali šta znače ta moja osećanja? Da li sam neverna jer osećam tugu?
Zabrinuto sam se pitala da li to ja više ne volim svog supruga, kada se ovoliko "kidam" zbog bivšeg ljubavnika? Moja tetka, mi je tada rekla jednu rečenicu zbog koje sam se osećala mnogo bolje:
"Tvoja ljubav je bila priča - lepa priča. Zamisli samo osećaj gubitka koji doživiš kad završiš čitanje leše knjige. Ti ne odlažeš čitanje i ne ostavljaš je za kasnije. Pročitaš i ostaviš na policu sa knjigama. Ona ostaje deo tebe, nadograđuje te, ali to je sve..."
Ipak je postojao samo jedan čovek na svetu koji me najbolje poznavao. Zbog toga sam odlučila da razgovaram sa svojim mužem:
"Mislim da se i dalje borim sa gubitkom zbog njegove smrti. Stvarno ne znam šta da radim!"
"Da li si sigurna da ne pokušavaš ponovo da se vežeš za njega? Da li si sigurna da sebi ne govoriš: ja sam ga poznavala bolje od bilo koga?"
"Pa poznavala sam ga," ljutito sam se brecnula.
"Sve što govorim je da te molim da se trudiš da izbegneš melodramu," rekao je mirno. "Ok, tuguj zbog gubitka, ali neka ti bude jasno zbog čega tačno tuguješ. Da li je to saznanje što je taj čovek umro ili što si izgubila ono što ste imali?"
Kada neko umre, nedostaje nam, ali ono što stvarno nedostaje su reči, priče i iskustvo koje delimo samo sa njim. Kada sam shvatila da je vreme da prigrlim sadašnjost sa nekim drugim čovekom, već mi je bilo lakše.
Na kraju sam uspela da izlečim tugu tako što sam se obratila svom čoveku i što sam se posvetila svome braku. Bila sam zahvalna na tome što imam njega i naš brak.
