Jesen miriše na svadbu. Ovih dana na svakom koraku nalećemo na svatovsku kolonu, ali da li se ponekad setimo onih koji baš ovih dana, u snežnoj belini svatovskih povorki, ostaju bez jedne od najvećih ljubavi svog života?
Sve prave su ljubavi tužne, kaže u jednoj svadbenoj elegiji Đorđe Balašević. I nije samo on opevao jednu tužnu ljubav ovakvim stihovima. Radili su to mnogi veliki pesnici od davnina.
Mi vas, ovaj put, upoznajemo sa tužnom pričom jednog našeg pomalo zaboravljenog pesnika, koji je svoju ljubav izgubio u jedno jutrenje na davne 1903. godine, kada se njegova ljubav udala za drugog.Pesnik se zove Velimir Rajić i ovako je opevao venčanje svoje izgubljene drage, kom je i sam prisustvovao.
Na dan njenog venčanja
“I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva, Kraj tebe drugi pred oltarom stoji- Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čestit’o sam ti. I ti reče “Hvala!”… A da li znadeš da se u tom času Granitna zgrada mojih ideala Sruši i smrvi i u pep’o rasu?
Al’ ne! Ne vidim od toga ni sena; Po tvom licu radost se razliva… I svršeno je! Ti si sada žena- Prosta ti bila moja ljubav živa!
Ja neću kleti ni njega ni tebe, Ni gorku sudbu što sam tebe sreo; Ja neću kleti čak ni samog sebe, Jer ja bih time svoju ljubav kleo.
I našto kletve! Našto ružne reči? O sreći svojoj čovek vazda sniva; Bol, jad i patnju smrt jedino leči. Prosta ti bila moja ljubav živa!
Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći: Da Bog da sunce sreće da ti sija! Sve što god počneš svršila u sreći! Sa tvoje sreće biću srećan i ja.
I svakog dana ja ću da se molim Kad zvono verne u crkvu poziva… Ja nisam znao da te tako volim. Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čuj, Bože, molbu moje duše jadne: Sva patnja što si pis’o njoj, k’o ženi, Nek’ mimoiđe nju, i nek padne Na onaj deo što je pisan meni!
Usliši ovu molitvu, o Bože! I duša će mi mirno da počiva; I šaputaće večno, dok god može: Prosta ti bila moja ljubav živa!
I onda kada dođe ono doba U kom će zemlja telo da mi skriva, Čućeš i opet sa dna moga groba: »Prosta ti bila moja ljubav živa!”
Prosjaci ljubavi: Indijski guru objasnio zašto su brakovi nesrećni i zašto vas ljudi ne vole!
Iza ovih stihova nalazi se istinita ljubavna priča pesnika.
Glavni krivac sveopšte životne nesreće pesnika bila je epilepsija koja ga je mučila od ranog detinjstva pa sve do prerane smrti, u 36-oj godini (rođen 1879, preminuo 1915).
Zbog ovog, unuk slavnog Tanaska Rajića nije primljen ni u dobrovoljce Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Ipak, najviše od svega bolest mu je uskratila najveći san – o ljubavi, ženi i porodici.
Zato je voleo kroz pesme. Ovu pesmu posvetio je Kosari Bobić, jednoj od svoje četiri nesretne ljubavi. Reč je o lepoj devojci sa kojom je pesnik zajedno studirao na Filozofskom fakultetu, devojci iz komšiluka kojoj piše pisma i posvećuje pesme, šeta Kalemegdanom… Kada mu je ona poverila svoja najlepša osećanja koja je tajila prema njemu, želeći da je zaštiti od sebe samoga, on joj je poverio sve o svojoj bolesti. U njenim očima ostale su samo suze.
A pesniku je ostalo samo da opeva svoju tužnu ljubav kroz svojiih 14 pesama koje je za života objavio 1908. godine.
Danas, kada pročitamo njegove redove, ne možemo a da se ne setimo bar jedne neuzvraćene, tužne, ili izgubljene ljubavi koju smo voleli.
Osvojio si me, učinio da pred tobom treperim: Najstarija ljubavna pesma ostaviće vas bez reči!
