Vinston Čerčil, jedan od najuticajnijih britanskih i svetskih političara, je sa suprugom Klementinom živeo punih 57 godina. Bio je težak čovek, ali je neizmerno voleo svoju ženu i nije mogao da živi bez nje.
- Iako je ponekad nisam čuo i nisam slušao, uvek je bila ona koju sam na kraju "čuo" - govorio je poznati političar.
- Mnogo mi se dopao. Bio je težak čovek; nije bilo lako živeti s njim. Pušio je cigare u krevetu i spaljivao pidžame i čaršave. Nažalost, i pio je. Doživljavao je uspone i padove, borio se, padao, ali uvek ponovo ustajao. Bio je nepodnošljiv u komunikaciji i ponekad nije ni čuo šta ste mu rekli - fizički nije čuo. Čuo je samo sebe, govorila je Klementina opisujući svog supruga i život sa njim.
Čerčil nije bio baš zgodan čovek, nije se bavio sportom, njegova najveća ljubav bila je politika. Ali, pored politike, on je neizmerno voleo svoju ženu i nije mogao da živi bez nje. I nije se libio da to prizna!
Ali, i klementina je bila mudra žena, jer samo mudra žena bi uspela da nađe način za suživot sa čovekom tako teške naravi, kakav je bio Čerčil.
Kada su stvari postajale teške, a on više nego obično nepodnošljiv, ona nije vrištala i svađala se - počela je da piše poruke svom mužu. Pisma. U kojima ga je s ljubavlju pitala, ispravljala, podržavala ili ubeđivala u jednu ili drugu ispravnu radnju. A ponekad bi stavila srce na kraj svoje poruke.
Čerčil ih je uvek čitao čim ih dobije, ma koliko da je zauzet bio u tom trenutku. I promenio bi na bolje ono što mu je zamerala ili sugerisala. Ova pisma-poruke su mu jako značile, bio je to njihov način komunikacije u krizi. A njegova mudra supruga, na ovaj način je izbegavla skandale i svađe, pa je par uvek delovao skladno i nikada nije viđen u svađi ili raspravi.
Nikada se nisu svađali, tvrde svi koji su bili bliski porodici. I nikada nije prevario svoju ženu, iako je pre venčanja bio veliki ljubitelj žena. Voleo je samo nju punih 57 godina. A onda je umro od starosti. I Klementina je ostala sama. Nije imala razloga za život - samo je rekla da želi da vidi svog voljenog muža. Da nema razloga za život, kada on nije pored nje.
Kada joj je voljeni suprug preminuo, ona je počela da prebira po njegovim rukopisima. I pogled joj je pao na reči ispisane u njegovoj beležnici- shvatila je da su napisane lično za nju. Ovo je bio odgovor koji je toliko silno tražila - odgovor na njene misli, na njenu čežnju i bol zbog gubitka. Podržavao ju je sa onog sveta i inspirisao je da živi. Ovo je bio odgovor na njeno mentalno pitanje, koje je mučilo: "Šta da radim i zašto da živim dalje?"
Čula je glas svog voljenog muža kroz pisma: „Nikada ne odustaj - nikad, nikad, nikad, ni u velikom, ni u malom, ni u velikom, ni u malom, nikad ne odustaj ako to nije u suprotnosti sa čašću i zajedničkim smislom. Nikada ne podleži sili, nikada ne podleži očigledno superiornoj moći protivnika. "
I nije odustala. Te njegove reči održale su je. On ju je održao - njihova ljubav, koju se delili čak i kada je on napustio ovozemaljsi svet.
Ona je uredila sve njegove beleške i objavila svu njegovu pisanu zaostavštinu. A onda je tiho otišla kod njega, obavivši svoj posao. Onome koga je toliko volela. I koji joj je posle smrti odgovorio i podržao je. I objasnio joj kako se živi dalje ... "
