"Često dobijam poruke od žena da ih posavetujem jer su same i ne mogu da nađu "srodnu dušu". Na pitanje: Zašto sam sama? Ja najčešće odgovaram:
Jer se plašiš veze.
Tata i mama su se često svađali, a na kraju su se i razveli ili još gore: žive u nikakvom braku!
Nije iznenađenje što se sa takvim iskustvom, nesvesno, bojiš da ćeš imati isti takav brak: bez ljubavi i razumevanja.
Jer se bojiš muškaraca.
Još jedna tipična situacija: ako je tata bio nasilan i često vas "vaspitavao" kaišem ili ako vam je bivši bio ljubomoran i agresivan, velika je verovatnoća da ćete živeti u strahu od muškaraca.
I to je sasvim prirodno.
Pogrešno ste vaspitani.
Recimo da su vam roditelji govorili kako ste vi njihova "princez" i da niko nije dovoljno dobar za vas. Tada teško da ćete naći nekog za sebe.
Isto je velika, ako ne i najveća greška, kada roditelji kćerke odgoje u uverenju da moraju da se pokoravaju muškarcu. E, da sam ja ta devojka, ni ja ne bih žurio da se udam....
Ako je vaš otac napustio porodicu i vi ga dugo niste viđali
Recite mi ko želi da se veže za muškarca kojeg volite svim srcem, a on u jednom momentu jednostavno nestane?
Ako su vam muškarci celog života donosili samo bol, prirodno je i logično da se bojite da stupite u vezu sa jednim od njih.
*****
Istina, postoji jedno "ali": neko odluči da preskoči sopstvenu psihološku traumu, a neko odluči da nešto preduzme po tom pitanju. A moj savet je da potražite nekoga ko će vam pružiti samo sreću.
A to ćete uspeti samo ako pokušate i pogrešite, pokušate i pogrešite... pa ćete jednom da nađete tog nekog posebnog.
Morate da upoznajete muškarce i da među njima izaberete nekog za sebe.
Strah od veze sa muškarcem otklanja se samo tako što ćete izlaziti sa muškarcima na sastanke. Komunicirajte sa njima. Dajte im šansu i uvek imajte u glavi da niko nije savršen.
I na kraju:
Želim da kažem da postoje pojedinci kojima jednostavno ne trebaju veze, ni porodica. Oni su srećni sami. I takvi ljudi ne treba da podležu pritiscima okoline i da se venčaju za nekoga ko ih ne čini srećnim..."
(Autor: Mihail Labkovski, prevod Stil.kurir.rs)