U selu Vitovlje, podno Vlašića, jedna Srpkinja i muslimanska porodica godinama pokazuju da se dobrota ne meri novcem, niti se ljudi dele prema veri i naciji. Bosa je svojim komšijama Faizi i Ibrahimu ustupila zemlju na korišćenje potpuno besplatno, a njihovo prijateljstvo preraslo je u odnos pun poverenja, poštovanja i iskrene zahvalnosti.
Neretko čujemo da se komšijske svađe završavaju i pred sudom, iz srednje Bosne dolazi priča koja pokazuje da još postoje ljudi kojima je tuđa sreća važnija od sopstvene koristi.
U povratničkom naselju Vitovlje, smeštenom podno planine Vlašić, žive Faiza i njen suprug Ibrahim. Njihova svakodnevica ispunjena je radom, skromnim životom i brigom o domaćinstvu. Međutim, ono što njihovu priču čini posebnom nije samo način na koji žive, već odnos koji su izgradili sa jednom ženom srpske nacionalnosti.
Njeno ime je Bosa, a za Faizu ona odavno nije samo komšinica. Ona je oslonac, prijatelj i žena koju, kako sama kaže, doživljava gotovo kao rođenu majku.
Iako ih razlikuju vera i nacionalnost, među njima nikada nije bilo prepreka koje bi ih sprečile da jedni drugima pruže ruku. Naprotiv, upravo njihovo prijateljstvo pokazuje koliko ljudska bliskost može biti snažna kada se zasniva na iskrenim namerama.
Imali su malo zemlje, a onda im je Bosa ponudila ono što je imala
Faiza i Ibrahim žive skromno, a jedno od najvećih ograničenja u njihovom domaćinstvu predstavljalo je to što nisu imali dovoljno sopstvene zemlje za obradu.
Za ljude koji žive na selu, zemlja nije samo imovina. Ona je izvor hrane, sigurnosti i mogućnost da se sopstvenim radom obezbedi ono što je potrebno za svakodnevni život.
Upravo zato Bosin gest za ovu porodicu ima posebnu vrednost.
Kada je videla da njenim komšijama zemlja može mnogo da znači, Bosa je odlučila da im ustupi svoje imanje na korišćenje. Nije postavljala uslove, nije tražila zakupninu, niti je očekivala novčanu nadoknadu.
Jednostavno im je dozvolila da obrađuju zemlju i koriste ono što svojim trudom proizvedu.
Za Faizu, koja o svojoj komšinici govori sa izuzetnom nežnošću, takva dobrota ne može se zaboraviti.
– Imamo Bosu... Ni rođena majka nije takva kakva je ta žena. Daje nam sve, i to potpuno besplatno – ispričala je Faiza kroz suze u video-prilogu objavljenom na Jutjub kanalu Alena Avdića.
U njenim rečima nema samo zahvalnosti zbog materijalne pomoći. Oseća se i duboka privrženost ženi koja joj je pokazala da na komšije može da računa i onda kada nema mnogo toga da ponudi zauzvrat.
„Ona je Srpkinja, ja sam muslimanka, ali mi ne gledamo ko je ko“
Posebnu pažnju privukao je način na koji Faiza govori o njihovim verskim i nacionalnim razlikama.
U kraju čija je prošlost obeležena brojnim teškim događajima, njih dve su izgradile odnos u kojem takve razlike ne određuju koliko će neko nekome pomoći.
Za Faizu je Bosa pre svega dobar čovek.
– Ona je Srpkinja, ja sam muslimanka, ali kod nas nema gledanja ko je ko. Kao rođena majka mi je dala zemlju da je koristim – objasnila je Faiza.
U toj jednostavnoj rečenici sadržana je suština njihovog prijateljstva.
Bosa nije razmišljala o tome kojoj veri pripada porodica kojoj pomaže, već o tome da njena zemlja može biti korisna ljudima koji žele da rade.
Sa druge strane, Faiza i Ibrahim nisu zaboravili pruženu pomoć. Zemlju obrađuju godinama, a o Bosi govore sa poštovanjem koje se ne može kupiti novcem.
Njihova priča zato nije samo svedočanstvo o ustupljenom imanju, već i o poverenju koje se gradilo dugo, kroz svakodnevne susrete, razgovore i male znakove pažnje.
Godinama obrađuju njenu zemlju, a nikada im nije tražila novac
Ono što Faizu posebno dirne jeste činjenica da se Bosin odnos prema njima nije promenio ni posle toliko vremena.
Neretko se događa da ljudi u početku nekome pomognu, ali kasnije očekuju da im se usluga na određeni način vrati. U ovom slučaju, kako Faiza svedoči, takvih očekivanja nije bilo.
Godine su prolazile, ona i Ibrahim su nastavili da obrađuju Bosinu zemlju, a dogovor je ostao isti.
– Koliko god godina da radim tu zemlju, nikada nam nisu uzeli ni dinar – istakla je Faiza.
Za ovu porodicu takva pomoć znači mnogo više od uštede novca.
Zahvaljujući mogućnosti da obrađuju dodatno zemljište, mogu da koriste svoj rad i trud kako bi unapredili svakodnevni život. Istovremeno, imaju sigurnost da iza njihovog dogovora stoji žena koja im veruje.
Bosa im nije poklonila vlasništvo nad zemljom, već im je omogućila da je koriste bez naknade. Ipak, za Faizu i Ibrahima vrednost takvog gesta ne meri se vlasničkim papirima, već dobrotom koja stoji iza njega.
I Bosini sinovi podržavaju majčinu odluku
Još jedan detalj ove priče pokazuje da se dobri odnosi ne završavaju samo na Bosi i njenim komšijama.
Kako se navodi u prilogu, Bosa ima dvojicu sinova, od kojih jedan živi u Banjaluci, a drugi u Skender Vakufu.
I oni podržavaju majčinu odluku da Faiza i Ibrahim koriste porodičnu zemlju bez plaćanja.
To je posebno značajno jer se upravo oko porodične imovine često javljaju nesuglasice. Dešava se da naslednici drugačije gledaju na odluke svojih roditelja, naročito kada je reč o zemlji koja bi mogla da donosi određenu zaradu.
Međutim, u ovoj porodici, prema Faizinim rečima, takvih problema nema.
Bosina deca ne osporavaju pomoć koju njihova majka pruža komšijama, već nastavljaju da neguju dobre odnose.
Tako se prijateljstvo ne zadržava samo između dve žene, već povezuje i njihove porodice.
Iz Bosine kuće stižu jaja i med, a Faiza ne može da nahvali svoju komšinicu
Iako bi već samo ustupanje zemlje bilo dovoljno da Faiza zauvek pamti Bosinu dobrotu, njihova bliskost ogleda se i u brojnim sitnicama koje čine svakodnevicu.
Kada Faiza i Ibrahim posete Bosu, iz njene kuće često ne odlaze praznih ruku.
Bosa ima kokoške, a njena porodica bavi se i pčelarstvom, pa sa komšijama rado deli domaće proizvode.
Nekada su to jaja, nekada med, a najvažnije je to što se iza svakog takvog poklona krije iskrena želja da se nekome učini nešto lepo.
– Odemo kod nje, a ona nam da jaja jer ima kokoške. Imaju i svoje pčele, pa nam daju i med. Svaka im čast! Ne znam kada sam poslednji put kupila jaja – ispričala je Faiza.
Možda nekome nekoliko domaćih jaja ili tegla meda ne deluju kao velika stvar, ali u seoskom životu takvi gestovi imaju posebnu težinu.
Oni govore o tome da se komšije nisu otuđile, da se posećuju, razgovaraju i dele ono što imaju.
Upravo su takvi odnosi nekada bili temelj života u mnogim selima, gde su ljudi jedni drugima pomagali tokom setve, žetve, spremanja zimnice i drugih svakodnevnih poslova.
Kod Bose, Faize i Ibrahima taj duh zajedništva i dalje živi.
Faiza o Bosi govori kao o članu porodice
Posebno je dirljivo što Faiza, kada govori o Bosi, ne ističe samo njenu velikodušnost, već i toplinu koju oseća u njihovom odnosu.
Poređenje sa rođenom majkom najbolje pokazuje koliko joj ova žena znači.
Takve reči ne izgovaraju se olako, naročito kada dolaze od nekoga ko godinama živi u skromnim uslovima i dobro zna koliko je važno imati čoveka na kojeg može da se osloni.
Za Faizu je Bosa postala simbol sigurnosti i ljudske bliskosti.
Njihovo prijateljstvo nije nastalo zbog velikih obećanja, niti se održava zahvaljujući posebnim prilikama. Ono postoji u svakodnevnim stvarima: u obrađenoj njivi, otvorenim vratima doma, poseti komšijama i spremnosti da se podeli ono što se ima.
A možda je upravo u tome i njegova najveća vrednost.
Jer nije teško govoriti o slozi i zajedništvu. Mnogo je važnije pokazati ih delima, naročito onda kada za to niko ne nudi nagradu.
Priča iz Bosne koja podseća na vrednosti koje ne bi smele da se izgube
Sudbina Bose, Faize i Ibrahima privukla je pažnju upravo zato što se razlikuje od priča o sukobima, podelama i međusobnom nepoverenju koje često dominiraju javnim prostorom.
Dok se na mnogim mestima ljudi godinama spore oko imovine, ovde jedna žena dobrovoljno ustupa zemlju porodici kojoj je potrebna.
Dok se razlike u veri i nacionalnosti neretko koriste kao povod za udaljavanje, ovde dve porodice pokazuju da međusobno poštovanje može biti snažnije od svega što ih razlikuje.
I dok se pomoć često posmatra kroz pitanje šta će neko dobiti zauzvrat, Bosa pokazuje da postoje ljudi kojima je dovoljno da znaju da su nekome olakšali život.
Njena dobrota ne ogleda se u velikim rečima, već u jednostavnoj odluci da ono što ima podeli sa ljudima kojima to znači.
Sa druge strane, Faizina zahvalnost pokazuje da takvi postupci ne prolaze nezapaženo. Ona o svojoj komšinici govori sa ponosom, kao o nekome čije ime zaslužuje da se pomene po dobru.
Na kraju, ova priča iz sela Vitovlje podno Vlašića nosi jednostavnu, ali važnu poruku: čovekova vrednost ne određuje se njegovim imenom, verom ili nacionalnošću, već načinom na koji se ophodi prema drugima.
Bosa je Faizi i Ibrahimu ustupila zemlju, ali im je istovremeno pružila nešto što se novcem ne može kupiti – osećaj da nisu sami i da dobri ljudi još postoje.
Stil / Alen Avdić