Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. Međutim, od zaboravala ga ne čuvaju samo njegova kapitalna dela, već i prelepa ljubavna priča sa Jovankom Singer.
Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine.
Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio.
Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja.
Ko je bila žena Vaska Pope koju je neizmerno voleo?
Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923—2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca.O njihovoj ljubavi pričao je ceo Beograd, a pesnik je sa svojom supurgom najviše voleo da šeta Tašmajdanom.
„Pesnik Vasile Vasko Popa se sa svojom budućom suprugom Jovankom Hašom Singer, kažu, gotovo svakodnevno viđao u Vršcu. I kažu da su njih dvoje redovno prolazili jednom ulicom koja je nazvana po nemačkom pesniku Aleksandru Lenuaunu i kažu da su se susretali pogledima, znači, onako, u prolazu su se smao pogledavali“, kaže Sanja Đaković, autorka ture „Ljubavna šetnja Beogradom“.
„Haši se visoki, krakati, štrkljasti Vasko Popa dopadao, te je bila ne malo iznenađena kada joj je on, jednoga dana prišao i zamolio za dozvolu da može da je pozdravlja. Dozvolu je, naravno, dobio. Nakon toga počeli su da se viđaju, da razgovaraju i iz tih susreta u Lenuanovoj ulici i nastala ona čuvena pesma Očiju tvojih da nije“, dodaje Đaković.
Sama Haša Popa se seća i dana kada je Vasko došao u kuću uglednog, poznatog vršačkog advokata, njenog oca, da zamoli za ruku Jovanke, odnosno, Haše Singer.Sama Haša je govorila kako je devojka koja je radila u njihovoj kući tada, onako, poprilično iznenađeno, rekla: 'Ju, ta neća valjda naša Hanzi da se uda za ovog šrajbera?! Od čega će oni da živu?'.
Živeli su jako lepo. Haša Popa je studirala u Beogradu arhitekturu, završila je i kasnije radila kao profesor na Arhitektonskom fakultetu. Kasnije je zapostavila svoju karijeru kako bi mogla da prati svoga supruga, čuvenog pesnika Vaska Popu. Za Hašu Popu je Vasko bio gotovo ceo njen život, a isto bi se moglo reći i za Vaska budući da dece nisu imali, nekako su bili usmereni jedno prema drugom.
Živeli su skromno, u jednosobnom društvenom stanu u blizini Tašmajdna, stvarajući od tog malog prostora dom po svojoj meri, a ta mera bila je ljubav. Taj idiličan život trajao je sve do 1991. godine, kada je, usled teže bolesti, Vasko primljen u bolnicu. Haša je sve vreme bila uz supruga. Ni tada se nisu razdvojili.
„Kažu da je, iscrpljena od višednevnog bdenja, Haša popila nekakve lekove za spavanje, lekovi su učinili svoje, ona je zaspala i probudila ju je užurbanost u toj bolničkoj sobi. Naime, medicinske sestre su se užurbale oko kreveta Vaska Pope, a sa druge strane pokušavale i da Hašu izvedu iz te prostorije. I kažu da Haša Popa nikada nije oprostila što nije prisustvovala poslednjim trenucima života svog supruga“, navodi Sanja Đaković.
Nakon Vaskove smrti, Haša je strahovala da, zbog toga što nije zaslužni građanin, neće moći da počiva pored supruga. Ipak, u oktobru 2001. urna sa pepelom žene koju je pesnik nizmerno voleo, položena je u njegovu grobnicu.
Reči su bile njegovo glavno oružje
Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom.
Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje "leksičko bogatstvo i sintaksička strogost". Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare - stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i socijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan.
Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu.
Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Za svoj rad bio je nagrađen najvišim priznanjima.
