Edin Džeko zađajuje 4,2 miliona, a nekad jedva preživljavao sa 500 evra: Srpskom biznismenu "skinuo" devojku, pa s njom dobio 5 dece

Kada se danas pomene ime Edin Džeko, većina ljubitelja fudbala najpre pomisli na golove, kapitensku traku i velike evropske noći u kojima je odlučivao utakmice na najvećoj sceni. U njegovoj biografiji stoje klubovi poput VfL Wolfsburg, Manchester City, AS Roma i Inter, kao potvrda karijere vrhunskog napadača i lidera koji je godinama bio simbol reprezentacije Bosne i Hercegovine.

Od siromašnog detinjstva do uspeha - kako je nastajao Edin Džeko?

U emotivnom razgovoru sa Mariom Stanićem u emisiji „Neuspjeh prvaka“, Džeko se vratio na početke svog puta, na godine u kojima se ne grade samo fudbalske veštine, već i karakter, i u kojima se, često, odlučuje da li će snovi opstati ili nestati pod teretom okolnosti.

Njegovi prvi fudbalski koraci nisu se dogodili na uređenim terenima i u idealnim uslovima, već u vremenu i prostoru koji su bili daleko od sportskog komfora. Sa svega devet godina, neposredno nakon rata, Džeko počinje da trenira u improvizovanim uslovima, najčešće u školskim salama, dok su ulice još uvek nosile tragove sukoba i barikada koje su podsećale na realnost iz koje je fudbal predstavljao jedini beg i tračak nade.

Njegov otac ga je tada odveo u FK Željezničar u Sarajevu, klub koji će zauvek ostati njegova prva i najvažnija fudbalska stanica. Upravo tamo ga je trenirao Jusuf Šehović, jedan od prvih ljudi koji je u mladom dečaku prepoznao potencijal koji će godinama kasnije prerasti u vrhunsku internacionalnu karijeru.

To nisu bili dani brzih uspeha ni lakih odluka, već period u kojem se učilo da talenat sam po sebi nije dovoljan, već da se iza svakog velikog igrača mora nalaziti i čvrst karakter, strpljenje i spremnost na odricanje koje često ostaje nevidljivo publici koja kasnije vidi samo golove i trofeje.

Poziv koji menja život, trenutak kada snovi postaju stvarnost

Jedan telefonski poziv promenio je tok njegove karijere.

Dok je sa ocem bio u supermarketu, stigla je vest koja će zauvek ostati urezana u njegovom sećanju – priključenje prvom timu. U to vreme, takve stvari nisu bile deo planiranog sistema razvoja, već rezultat instinkta i vere trenera.

Taj trener bio je Amar Osim, koji je u Džeku video nešto više od običnog talenta. Sa svega 16 ili 17 godina, mladi napadač dobija priliku da trenira sa seniorima – što je u tadašnjem FK Željezničar značilo ulazak u svet ozbiljnog, surovog fudbala.

Pripreme su bile daleko od luksuza – stariji igrači su automobilima prevozili mlađe, a svako putovanje bilo je avantura samo po sebi.

Debi u Žepču pamti po rečima koje su zvučale gotovo neverovatno: „Zabij dva gola.“

U toj rečenici krila se filozofija – u fudbalu nije dovoljno samo izaći na teren. Razlika se pravi u glavi.

Napustiti dom nikada nije lako, ali za Džeka je to bio neophodan korak.

Odlazak iz Bosne i Hercegovine nije bio samo profesionalna odluka, već životni izazov. Novi jezik, nova kultura, drugačiji način rada – sve je bilo nepoznato.

Upravo tada počinje njegovo sazrevanje. Treneri su od njega tražili više – ne samo golove, već i rad, disciplinu i razumevanje igre. Pomeren je na poziciju koja je zahtevala veću odgovornost, više trčanja, više žrtve.

Rezultat nije izostao – osam golova u polusezoni otvorilo mu je vrata daljeg napretka i transfera koji će mu promeniti život.

Glad, samoća i borba za opstanak

Dolazak u FK Teplice, zahvaljujući treneru Jiří Plíšek, bio je prekretnica – ali ne ona romantična kakvu bi mnogi očekivali.

Umesto toga, usledio je susret sa surovom realnošću života profesionalnog sportiste bez sigurnosti.

Plata od 500 evra, stanarina, život bez porodice i osnovnih uslova – sve je to činilo svakodnevicu mladog igrača koji je pokušavao da opstane.

"Sećam se, otac i ja smo bili u supermarketu. Zove me tadašnji trener iz kadeta i kaže "spremi se, sutra ideš na pripreme u Međugorje sa prvim timom". Bila su drugačija vremena, tada nije bilo lagano igrati u Želji. Na pripreme smo išli autima, neki od starijih igrača pokupe nas mlađe. Debitovao sam u Žepču, gubili smo. Ja sam se zagrevao, zove me Amar i kaže "zabij dva gola". Tad je za Želju bilo igrati jako teško, fudbal nije samo igra na terenu, glava pravi razliku", rekao je Džeko.

U tim trenucima, najveću podršku pronašao je u prijatelju iz Mostara, sa kojim je delio i krov nad glavom i teret svakodnevice.

"Imao sam sreću da je tamo bio jedan momak iz Mostara - Samir Merzić, to mi je najviše pomoglo. Živeli smo zajedno, igrali smo zajedno. Imao sam platu 500 evra. Van kuće, bez roditelja, sam, plati stan. Nisam imao auto, dešavalo se da poslednjih sedam dana nemamo šta da jedemo. Nazovem svoje i kažem nemam ništa da jedem, zamisli kako je njima. Tad nije bilo društvenih mreža, bile su obične poruke. Morao si da kupiš kredit da bi imao da pošalješ poruku. Odemo na govornicu i tako smo pričali sa svojima", naveo je Džeko.

Bilo je dana kada nisu imali šta da jedu. Poslednja sedmica u mesecu često je bila najteža. Pozivi kući nisu bili jednostavni – ne samo zbog nedostatka novca, već i zbog težine reči koje treba izgovoriti roditeljima.

Nije bilo društvenih mreža, niti brzih poruka. Svaka komunikacija zahtevala je trud – kupovinu kredita, odlazak do govornice, čekanje.

Ipak, upravo u tim trenucima nastajala je snaga koja će kasnije definisati njegovu karijeru.

Put ka vrhu

Danas, kada se posmatra njegova karijera, lako je zaboraviti sve te detalje. Golovi, trofeji i priznanja često zasene ono što je prethodilo.

Ali upravo ti nevidljivi momenti – trenuci gladi, neizvesnosti i usamljenosti – oblikovali su Edin Džeko u igrača kakav je danas.

Njegov put nije bio pravolinijski niti jednostavan. Bio je to put pun prepreka, ali i dokaz da se upornost, rad i vera u sebe na kraju isplate.

Priča Edina Džeka nije samo sportska priča. To je priča o odrastanju u teškim vremenima, o snovima koji se ne odustaju i o snazi koja se gradi daleko od reflektora.

Možda upravo zato njegove reči imaju posebnu težinu – jer dolaze od nekoga ko zna kako izgleda početi od nule.

I dok ga danas milioni gledaju kao kapitena i lidera, njegova priča podseća na nešto mnogo važnije: da se pravi šampioni ne stvaraju na velikim stadionima – već u malim, tihim borbama koje niko ne vidi.

Nemačka disciplina

U Zagrebu je potpisao ugovor, a ubrzo potom stigao na pripreme sa novim timom. Sve je bilo drugačije – intenzitet, zahtevi, očekivanja.

Pod vođstvom Magat, trenera poznatog po čeličnoj disciplini, Džeko je naučio jednu od najvažnijih lekcija u karijeri: ponekad nema mesta za pitanja – samo za rad.

Nije odmah dobio priliku, nije bio uvek u prvom planu, ali kada je konačno dobio šansu – više je nije ispuštao.

Iz tog svakodnevnog dokazivanja, rodio se igrač koji će uskoro osvojiti Bundesligu i skrenuti pažnju cele Evrope.

Engleska – test koji definiše karijeru

Transfer u Mančester Sitija bio je trenutak kada je sve stavljeno na ispit.

To nije bio samo prelazak u veliki klub – to je bio susret sa najboljima na svetu. U ligi koja ne prašta slabost, u ritmu koji ne dozvoljava predah.

Pod vođstvom Roberto Mancini, Džeko je proveo četiri i po godine, osvojio trofeje i dokazao sebi ono najvažnije – da pripada samom vrhu svetskog fudbala.

Ali iza tog uspeha krila se i unutrašnja borba. Nije uvek bilo lako, nije uvek bilo idealno, ali je postojala jedna konstanta – želja da ide dalje, da raste, da pronađe svoje mesto.

Italija kao san i grad koji voli

Kada je stigla ponuda AS Roma, odluka je bila mnogo više od profesionalne. Italija je za njega bila san – zemlja fudbala, strasti i jezika koji je želeo da nauči.

Dolazak u Rim bio je gotovo filmski. Na aerodromu ga je dočekalo pet hiljada ljudi – prizor koji se ne zaboravlja.

U tom trenutku, fudbal je dobio novu dimenziju – postao je emocija koja se deli sa hiljadama nepoznatih ljudi.

Uz njega je bio i Miralem Pjanić, prijatelj i saigrač koji mu je olakšao prve dane u novoj sredini. Ali ono što je Rim zaista učinilo posebnim nije bio samo fudbal.

Ljubav koja menja sve

Jer, paralelno sa njegovim usponima na terenu, razvijala se i jedna druga, mnogo važnija priča – ona sa Amra Džeko.

Njihova ljubav počela je 2012. godine, tiho i nenametljivo, daleko od reflektora. Amra, uspešna manekenka i glumica, iza sebe je već imala jedan brak sa srpskim biznismenom i ćerku Sofiju, kojoj je bila potpuno posvećena.

Život ju je vodio između Pariza i Beograda, ali se nakon razvoda vratila u Sarajevo – tamo gde je sve dobilo novi smisao.

Sa Džekom je pronašla stabilnost, ali i partnerstvo koje prevazilazi klasične okvire.

Zajedno su izgradili porodicu – dobili četvoro dece, i stvorili svet u kojem, uprkos slavi i obavezama, vladaju jednostavnost i bliskost.

Dom daleko od reflektora

U njihovom domu, fudbal nije uvek bio glavna tema. Amra je iskreno priznala da ovaj sport nije volela sve dok nije upoznala Edina.

Danas, međutim, njihov odnos počiva na zajedništvu – u svakodnevnim, malim stvarima.

Kuvanje, na primer, nije rezervisano za jednog od njih. Iako se Džeko ne snalazi najbolje za šporetom, kako kroz osmeh kaže njegova supruga, uvek je tu kao „asistent“.

Njihov život u Rimu bio je daleko od glamura kakav bi mnogi očekivali.

Dok su drugi zamišljali luksuz, njihova svakodnevica bila je ispunjena vožnjom dece u školu, zajedničkim ručkovima, šetnjama i trenucima provedenim daleko od očiju javnosti.

Ljubav kao najveća pobeda

Jedan od najlepših detalja njihove svakodnevice krije se u jednostavnoj odluci – da deca spavaju sa majkom, kako bi otac mogao da se odmori posle napornih utakmica.

Jer iza svakog uspešnog sportiste stoji neko ko razume, ko podržava i ko veruje – čak i kada stvari ne idu kako treba.

"U vreme ručka idem kući jer je to prilika da provedem vreme sa Edinom. Najčešće pravim nešto zdravo, a kad nas uhvati nostalgija onda spremam bosanska jela. Živimo vrlo mirno, posvećeni smo porodici jer znamo koliko je bitno da budemo tu uz djecu dok rastu. Kako se Una rodila i ne spavamo više zajedno Una i Dani spavaju sa mnom da bi se tata mogao bolje odmoriti", rekla je Amra.

Na kraju, možda upravo ta ravnoteža između terena i doma čini njegovu priču posebnom.

Jer trofeji blede, stadioni se menjaju, ali ono što ostaje – jesu ljudi koji su bili tu od početka.