Posle 2 decenije skladnog braka i 3 dece postala sam zlobna i nesrećna, ostavila sam muža u 49. godini: A onda sam od bivše svekrve dobila lekciju života

Ket Farmer je bila žena koja je naizgled imala savršen brak i 3 dece, uz to joj je i karijera krenula u potpuno drugom smeru, a ni uspesi nisu izostajali. Međutim, u njoj se sve više rušio identitet, dajući se drugim, više nije znala ko je. Jedan potpo običan i svakodnevni trenutak promenio joj je život zauvek.

Međutom, on je bi to uvek radio sa pažnjom i preciznošću skandinavskog arhitekte, bez ijedne kašičice koja je bila van mesta. Nasuprot tome, ja samo naguram sudove unutra, bez nekog reda.

Nesreća je posle 20 godina izbijala na videlo

Znala sam da ga to izluđuje i kada sam završila sa tim, zalupila sam vrata i prkosno se okrenula, terajući ga da nešto kaže.

Odjednom me je pogodilo. Postala sam sitničava i pasivno-agresivna, namerno pokušavajući da ga podstaknem na sukobe. Sa 49 godina i troje dece, nesreća koju sam osećala u našem 20-godišnjem braku izbijala je na videlo i pretvarala me u nekoga zlobnog, nekoga ko nisam želela da budem.

Nije bilo vrištanja ili razarajućih izdaja. Delili smo troje divne dece, našu ćerku od 19 godina i dva dečaka od 17 i 15 godina, prelepu kuću u zelenom Kentu i čvrsto povezanu grupu zajedničkih prijatelja.

Ali, koliko god bio običan, incident sa mašinom za pranje sudova simbolizovao je nešto mnogo veće. Posle toliko vremena zajedno, naše partnerstvo je bilo funkcionalno, a ne romantično – zapravo, kao cimeri – i želela sam više.

Prekretnica

I dok ne bih išla toliko daleko da kažem da je to bio trenutak kada se naš brak završio, to je bila prekretnica kojoj se uvek vraćam kada objašnjavam zašto sam morala da odem. Ja sam jedna iz rastuće armije „žena koje su odustale“, termina skovan da opiše poplavu žena starosti 45-65 godina koje prekidaju svoje brakove.

Značajan izveštaj koji je objavila organizacija Noon, onlajn zajednica žena srednjih godina, otkrio je da skoro polovinu razvoda sada pokreću žene u srednjim godinama, a 56% njih kaže da bi prekinule brak jer su nesrećne.

Trećina „supruga koje su odustale“ rekla je da se nakon razvoda oseća „srećnije nego ikad pre“ – i upravo se tako i ja osećam povodom okončanja braka 2022. godine. Uprkos teškim, bolnim trenucima koje je to prouzrokovalo i bezbroj puta kada sam bila optužena da sam sebična – često, nažalost, od strane drugih žena – nikada se nisam ni trenutka pokajala.

Ako je statistički verovatno da će oni od nas koji su sada u srednjim godinama doživeti devedesete ili duže, tek smo na pola puta. Toliko je života pred nama – zašto bismo ga živeli nesrećno, kada znamo da postoji druga verzija koja bi nam mnogo bolje odgovarala?

Pozdravljam one koji evoluiraju sa svojim partnerom i koji su kompatibilni decenijama kasnije kao što su bili na početku. Ali znam da postoji mnogo drugih poput mog bivšeg partnera i mene, čija evolucija ih vodi različitim putevima, dok 80% sreće ne postane 70, zatim 60, a onda se još više smanjuje. Verujem svakim vlaknom svog bića da žene ne bi trebalo da se zadovolje.

Naravno, u ranim danima naše veze, slika je izgledala sasvim drugačije.

Upoznavanje i savršena veza

Upoznali smo se kada smo oboje imali po 28 godina i ulagali svu svoju energiju u naše uspešne karijere, njegovu kao advokata u Sitiju, a moju kao lovca na zaposlene. Bio je ljubazan i zabavan, čovek koga sam oduvek tražila. Ispunjavao je sve uslove: bio bi dobar muž, otac i životni saputnik. Nisam sumnjala da ćemo ići do kraja.

Sada vidim koliko je to mlado da biraš osobu sa kojom nameravaš da ostariš, ali tada su se svi naši prijatelji već smirili, pa smo i mi. Imali smo veliko venčanje u Hempširu 2003. godine, a naša deca su ih pratila.

Mučila sam se kada su bili mali. Shvatila sam da moja karijera u regrutovanju nije kompatibilna sa brigom o deci, pa sam dala otkaz i počela da radim kao frilenserka dok je moj muž nastavio da radi duge sate u Londonu.

Neravnoteža moći i nervni slom

Žongliranje izletima u park i suđenjem između braće i sestara sa pregovorima o ugovoru o radu na poslu bilo je teško, kao što mnoge zaposlene majke znaju. A činjenica da sam ja obavljala većinu brige o decistvorila je neravnotežu moći sa mojim mužem, što je tiho počelo da oblikuje način na koji smo se odnosili jedni prema drugima.

Jedan od naših sinova je autističan i ima ADHD, što je dodalo još jedan sloj stresa i emocionalnog opterećenja. Osuda i neznanje sa kojima smo se suočavali od strane drugih ljudi mogli su biti srceparajući – nikada nas ne bi pozvali na rođendanske zabave, na primer – i pošto sam ja uglavnom bila kod kuće, snalaženje u svemu je često padalo na mene. Kada sam imala 36 godina, a deca četiri, dve i jednu, sve je postalo previše i doživela sam nervni slom. Bila sam toliko loše raspoložena da nisam želela da ustanem iz kreveta.

Nakon jedne seanse sa privatnim psihijatrom, dijagnostikovana mi je anksioznost uzrokovana „gubitkom identiteta“ i prepisan mi je kurs kognitivno-bihejvioralne terapije (KBT), koja mi je pružila preko potrebne mehanizme suočavanja. Trebalo mi je 12 meseci da se potpuno oporavim.

Jaz postaja sve veći

Da, pokušali smo. I dalje smo organizovali sastanke, pozorišne odlaske, večere i povremene vikende, ali u stvarnosti, tokom narednih godina razlike među nama su postajale sve očiglednije.

Po prirodi sam ekspresivna i reaktivna; držim se svog srca i ponekad mogu da izgubim prisebnost, iako oluja nikada ne traje dugo. On je mnogo uzdržaniji – gledajući unazad, mislim da su ga moji emocionalni izlivi zbunjivali.

Sa 40 godina, kada se magla počela razilaziti sa tih intenzivnih ranih godina odgajanja dece, počela sam da razmišljam o svojoj karijeri i šta zaista želim da postignem. Oduvek sam volela modu, pomagala sam porodici i prijateljima u oblikovanju odeće za događaje i počela sam da delim svoje savete za prave žene na blogu „Da li moja zadnjica izgleda kao da imam 40 godina u ovom?“.

To mi je pružilo kreativni izlaz koji sam želela i sopstveni prihod, čiju važnost mi je utuvila u glavu moja samohrana majka. Kako mi je samopouzdanje raslo, priznajem da sam izgubila fokus na braku. Nisam se pozabavila dosadnim osećanjima koja su se u meni gomilala.

Sećam se jednog porodičnog odmora, šetajući savršenom plažom sa belim peskom, razmišljajući: „Trebalo bi da budem najsrećnija žena na svetu, jer imam sve što bih ikada mogla poželeti – ali nisam.“ Bio je to duboko usamljen osećaj.

Tokom izolacije, on i deca su voleli da budu vezani za kuću, dok sam se ja osećala kao životinja u kavezu. Tada su se kućne smetnje pojačale.

Incident sa mašinom za pranje sudova bio je jedan trenutak prosvetljenja, ali bilo ih je još: svađa oko kese sa dečjom odećom, za koju nije shvatio da je stara jer nije znao koju veličinu deca nose, bila je još jedan koji je izgleda podvlačio razliku između naših uloga.

Bila sam oštra i razdražljiva, i užasan je osećaj gledati nekoga kako pati kada znaš da je tvoja krivica. Ali nijedno od nas nije zaslužilo da provede narednih 30 ili 40 godina ulažući monumentalan napor da održi taj izgled.

I dalje smo se voleli na neki način, ali to je bilo daleko od one zaljubljenosti do ušiju kakvu sam želela. Pomislila sam, zar nema više od ovoga?

Obostrano priznanje

Nije se iznenadio kada smo konačno razgovarali i priznao je da se i on osećao isto. „Činim te jadnim“, rekla sam. „Oboje zaslužujemo priliku da budemo zaista srećni.“

Oboje potičemo iz „razorenih porodica“ – moji roditelji su se rastali kada sam imala 11 godina – i nikada to nismo želeli za sebe. Ali smo se nadali da ćemo, prekidom našeg braka pre nego što postane loš, moći da osporimo narativ da je bio neuspeh.

Možda bismo na kraju mogli pronaći novi način da budemo porodica, samo onaj koji bi izgledao malo drugačije i bolje funkcionisao za nas.

Čekali smo da dvoje najstarije dece završe svoje A-nivoe i GCSE ispite da bismo im to rekli, trudeći se da u međuvremenu provodimo što manje vremena zajedno u kući.

I tako sam u junu 2023. napravila taj skok, preselivši se u iznajmljeni stan u Londonu, a od tada sam se preselila u Safok, gde smo imali drugi dom.

Uspon novog života

Svesna sam da imam sreće što sam finansijski nezavisna – moj život kao modne influenserke je sve više napredovao i doveo do saradnje sa Džonom Luisom i Marks & Spenserom.

Sve vreme, minimiziranje uticaja na našu decu bilo je u prvom planu naših misli. Bila sam veoma strogo osuđivana, čak i od ljudi koje sam smatrala prijateljima, jer sam ih „ostavila“, uprkos činjenici da je jedan bio na univerzitetu, a drugi u internatu, tako da je samo jedna još uvek živela kod kuće sa mojim mužem u Kentu. Ja sam „ostavljala“ muža, a ne njih – oni će uvek biti najvažniji ljudi u mom životu.

Najrazočaravajući aspekt celog iskustva bili su ružni komentari drugih žena, ponekad – mada ne uvek – prikriveni kao lažna briga za dobrobit moje porodice. „Tako si hrabra!“, govorile bi, dodajući: „Ja to nikada ne bih mogla.“

Ovi komentari su mi toliko često upućivani da mogu samo da zaključim da ih je moja razdvojenost naterala da pažljivije razmotre sopstvenu vezu, a ono što su videli učinilo ih je neprijatnim. Napuštanje Kenta i nekih od tih „prijateljstava“ bilo je olakšanje.

Neću se pretvarati da je sve išlo glatko. Jedno od naše dece je to smatralo izazovnijim od ostalih, i bilo je užasno pomisliti da sam ih možda učinila nesrećnim.

Iako sam znala da je logično da ostanu u stabilnosti doma u kojem su odrasli, išla bih kući sama nakon što bih ih videla i plakala dok ne zaspim jer su mi toliko nedostajali.

Čak i u tim najgorim trenucima, znala sam da je to najbolje. Kao majke, uvek ćemo se osećati krivim zbog naše dece, ali sam znala da ostanak zajedno zbog njih nije pravi put.

Važna lekcija

Možda mislimo da prikrivamo svoja osećanja, ali deca su pronicljiva, i nisam želela da naš brak bude model za njihove buduće veze. Želela sam da im pokažem da, ako nešto u njihovom životu nije u redu, mogu preuzeti kontrolu i promeniti to. Nikad nije kasno.

Trebalo je vremena i bilo je teško, ali sam srećan što mogu da kažem da je, više od tri godine kasnije, sve ispalo bolje nego što sam mogao da se nadam.

Sada imam 53 godine, upoznala sam nekog drugog i srećnija sam nego što sam ikada mislila da je moguće. Moj novi partner prihvata svaki aspekt mene; nimalo ga ne potresaju moje emocije i, kao i ja, strastven je i ceni fizičku vezu.

Mnogo smo sličniji karakteri nego što smo moj bivši muž i ja ikada bili. Takođe smo stariji i bolje poznajemo sebe, i odlučni smo da ne ponovimo prethodne greške.

Moj bivši sada kaže da je moj odlazak bio najbolja stvar koju sam ikada mogla da uradim. On takođe ima novu partnerku, koji je predivna, a na 21. rođendanu naše ćerke prošle godine, oba partnera, pa čak i moja bivša svekrva slavila sa nama zajedno. Naša sreća i unuci su joj bili na prvom mestu. Kada smo joj saopštili da se razvodima, nije joj bilo svejedno, jednom je pokušala da utiče na nas, ali kada je videla rešenost, povukla se. Samo je naglasila da čuvamo decu, a mi da se potrudimo da ostanemo najbolji prijatelji.

Oba naša nova partnera se odlično slažu sa našom decom. Pažljivo smo se trudili da decu stavimo na prvo mesto, nikada ih nismo koristili kao oružje niti se svađali oko toga gde će provesti praznike.

Sada imaju 21, 19 i 17 godina, prošle godine su proveli Božić sa svojim tatom, i to mi je bilo u redu – ipak je to samo dan. Znaju da bih im sve učinila, bilo kada.

U stvari, sada kada su se prilagodili promeni, moj odnos sa njima je jači nego ikad. Svo troje su rekli da vide koliko su im oba roditelja srećnija i da su ljudi sa kojima smo sada pravi ljudi, što mi znači sve.

Videti ih kako napreduju i znati da razumeju zašto sam otišla čini sve vrednim truda.

Dvadesetogodišnji brak nije neuspeh – mi smo prijateljski nastrojeni i delimo troje neverovatne dece. Rekla bih da je to ogromno dostignuće.

Nama, ženama koje su otišle, ne trebaju saučešće ili kukavičke osude, hvala – tek počinjemo novo poglavlje naših života i uzbuđene smo što ćemo ga videti kako se odvija", zaključila je.