„Ne mogu više, Dario! Ne mogu da slušam tvoje optužbe dok ležim ovde, dok mi se dete rađa!“ vrisnula sam, glasom koji nisam prepoznala. U sobi za porođaj, između kontrakcija koje su mi kidale telo, njegove reči su kidale moju dušu. „Da si se više pazila, možda bi sad bilo lakše!“ rekao je, hladno, gledajući u telefon. Sestre su se pogledale, a ja sam osetila kako mi suze klize niz obraze, pomešane sa znojem i strahom.
Nikada nisam zamišljala da će moj porođaj izgledati ovako. Oduvek sam sanjala o trenutku kada ću držati svoje dete u naručju, dok me muž drži za ruku, ponosan i nežan. Umesto toga, Dario je bio tu samo fizički. Njegovo prisustvo bilo je hladno kao promaja koja prolazi kroz praznu sobu. Svaki njegov pogled bio je prekor, svaka reč – kamen oko vrata.
Sve je počelo još tokom trudnoće. Dario je bio nervozan, stalno je gunđao zbog novca, zbog mog izgleda, zbog toga što više ne izlazimo kao pre. „Šta si očekivala? Da će sve biti isto?“ pitao bi kad god bih pokušala da mu objasnim kako se osećam. Moja mama je govorila: „Muškarci su takvi, proći će ga.“ Ali nije prolazilo. Svaki dan je bio nova borba.
Na dan porođaja, dok sam se borila sa bolovima, Dario je kasnio. Došao je zadihan, ali umesto osmeha ili zagrljaja, dobila sam samo: „Gde ti je torba? Opet si nešto zaboravila?“ Nisam imala snage da mu odgovorim. Samo sam ćutala i gledala u plafon.
Doktor mi je šapnuo: „Samo diši, sve će biti u redu.“ Ali nije znao da me više boli ono što dolazi iznutra nego ono što mi telo radi. U jednom trenutku, dok sam vrištala od bola, Dario je izašao iz sobe da telefonira. Čula sam ga kroz vrata: „Ma ne znam šta joj je, stalno nešto dramatizuje!“
Kada se naš sin konačno rodio, očekivala sam da će bar tada nešto u njemu puknuti. Da će ga pogled na naše dete promeniti. Ali on je samo kratko pogledao bebu i pitao: „Je l’ to to?“ Sestre su me gledale sažaljivo dok su mi stavljale sina na grudi.
Prvih dana kod kuće bilo je još gore. Dario nije hteo da ustaje noću, nije menjao pelene. Kada bi beba plakala, on bi samo pojačao televizor ili izašao napolje da puši. „Ti si htela dete, sad ga ljuljaj,“ rekao mi je jednom kad sam ga zamolila da mi pomogne jer sam bila iscrpljena do iznemoglosti.
Moja mama je dolazila svaki dan da mi pomogne. Pitala me je: „Jel’ ti dobro?“ Lagala sam: „Jesam, samo sam umorna.“ Nisam imala snage da joj priznam koliko me boli Darijeva hladnoća. Ponekad bih noću plakala u kupatilu, držeći peškir na ustima da me niko ne čuje.
Jedne večeri, dok sam uspavljivala sina, čula sam Darija kako razgovara telefonom sa svojom majkom. „Ne znam šta joj je, stalno je nervozna i plače. Ja radim ceo dan, a ona ništa ne stiže!“ Njegove reči su me presekle kao nož. Nisam bila samo povređena – bila sam ponižena.
Sledećeg jutra skupila sam hrabrost i rekla mu: „Dario, ne mogu više ovako. Trebaš mi kao partner, kao otac našem detetu. Ne mogu sama.“ Pogledao me je kao stranca: „Šta ti sad fali? Imaš sve što ti treba!“
Te noći nisam spavala. Razmišljala sam o svemu – o sebi pre braka, o devojci koja se smejala i verovala u ljubav. Gde je nestala ta žena? Da li sam ja kriva što nas dvoje više nismo tim?
Sutradan sam otišla kod psihologa. Prvi put u životu priznala sam sebi koliko sam slomljena. Psihološkinja Jelena mi je rekla: „Nisi sama i nisi kriva što tvoj muž ne ume da pokaže emocije. Ali moraš odlučiti šta želiš za sebe i svoje dete.“ Te reči su mi odzvanjale u glavi danima.
Počela sam da pričam sa prijateljicama o svemu što me muči. Neke su me razumele, neke su rekle: „Ma izdrži, proći će.“ Ali ja više nisam htela da izdržavam.
Jedne večeri, dok smo sedeli za stolom u tišini, skupila sam snagu i rekla: „Dario, ako se nešto ne promeni, ja odlazim. Neću da naše dete raste u kući gde nema ljubavi ni poštovanja.“ Prvi put ga je pogodilo ono što govorim. Video je suze u mojim očima koje nisam skrivala.
Počeli smo da idemo na bračno savetovanje. Nije bilo lako – bilo je mnogo svađa, suza i teških reči. Ali polako smo počeli da učimo kako da razgovaramo bez optuživanja. Dario je prvi put priznao: „Plašio sam se svega ovoga. Nisam znao kako da ti pomognem.“ Prvi put smo plakali zajedno.
Danas naš sin ima godinu dana. Naš brak nije savršen – daleko od toga – ali sada znam da vredim i da imam pravo na podršku i ljubav. Naučila sam da tražim pomoć i da ne ćutim kad me nešto boli.
Ponekad se pitam – koliko nas žena ćuti zbog straha ili srama? Koliko nas misli da mora sve same? Da li zaista moramo birati između majčinstva i dostojanstva?
