U 42. sam rodila dete koje smo toliko želeli i brak se raspao: Priredio mi je nezamisliv scenu, a onda sam shvatila da se ništa bolje nije moglo desiti

Ispovest Ejmi Lukas (ime žene je izmenjeno radi privatnosti) koju je dala za "Dejli Mejl" mnoge dame, pre svega supruge, navela je da se dobro zapitaju kakve odnose imaju sa svojim parnterima, u želji da i njihovi brakovi ne dožive istu sudbinu poput Ejminog. Naime, u momentu kada je njena sreća sa suprugom trebalo da postane još veća nakon rođenja deteta koje su toliko oboje priželjkivali, sve je otišlo u suprotnom smeru. I tek posle 15 godina, kada već više ništa nije moglo da se popravi, shvatili su kako im je brak neprimetno propao.

Ovo je bila moja poslednja praznična sezona kao udate žene - naša poslednja velika, lažna praznična sezona u velikoj, prelepoj kući. Sada se osećam kao da samo zgrada još uvek stoji. Sve što ju je ispunjavalo - ljubav i nada koje su je činile - nestalo je.

U junu prošle godine sam rekla svom mužu, sa kojim sam bila 15 godina, da je naš brak završen i da treba da kažemo našoj ćerki, koja ima deset godina, da moramo da prodamo našu kuću u Devonu i da krenemo svakako svojim putem.

Lako je igrati igru krivice i reći da mi je pre dve godine rekao da je spavao sa svojom starom prijateljicom i da ga zato ostavljam. Ali istina je tužnija i složenija.

Od porođaja sve krenulo nizbrdo

Imamo jedan od onih brakova koji se nikada nisu oporavili od razornog iskustva porođaja. Imala sam 42 godine i postala sam teško fizički i mentalno bolesna. Dobila sam komplikacije od carskog reza, a zatim i postporođajnu depresiju .

U tom trenutku sam se osećala kao da me ne podržava. On je veoma stidljiv i ćutljiv čovek, a njegovo ćutanje sam protumačila kao nedostatak ljubavi i osećala sam da sam nas izneverila. Nakon što se rodila naša ćerka, naš romantični – to jest, seksualni – život je u suštini bio završen. Pokušali smo. Išli smo na porodičnu terapiju, i ja bih ga u mraku dohvatila, a onda bih se zaustavila – još uvek ne znam zašto nisam mogla da ga dosegnem – ali nikada nismo uspeli da premostimo ponor među nama koji se otvorio tog dana.

Zajednička fantazija o našoj ljubavi umirala je tako sporo da je bila gotovo neprimetna, i jednog dana je nestala.

Na kraju smo počele da živimo paralelne živote u istoj kući, obe usamljene, obe razočarane, obe izgubljene. Jedine stvari koje smo radile zajedno bili su kućni poslovi i pokušaji da vaspitamo našu zbunjenu ćerku, koja je znala da nešto nije u redu, ali nije znala šta.

Nakon muževljeve preljube, pitala me je da li sam dobro svaki dan godinu dana, a ja sam lagala i rekla da jesam, i mislim da je znala da sam lagala.

Moj muž i ja smo gledali TV emisije – uvek detektivske emisije o ljudima koji se međusobno ubijaju, taj plemeniti britanski mehanizam suočavanja sa problemom. Jeli smo slatkiše, kekse i torte. Mnogo njih. U poslednjim godinama smo se zajedno ugojili – ja sam se ugojila skoro 20 kilograma – i to je skoro jedino što smo radili zajedno.

Pre 6 meseci i ona našla drugog

Pre šest meseci, počela sam da se viđam sa muškarcem koga sam poznavala pre nego što sam se udala. Nalazimo se u nestvarnoj, ekstatičnoj fazi afere. Nekoliko meseci nakon toga, moj muž je počeo da se viđa sa mojom bivšom prijateljicom. On je prvi priznao, pa ja, skoro da bih ga utešila.

Nisam mislila da će biti ljut što se viđam sa nekim drugim, ali jeste. Kako se osećam što se viđa sa mojom bivšom prijateljicom? Slaba mučnina, koju pokušavam da potisnem svim silama.

U oktobru smo stavili kuću na prodaju i rekli našoj ćerki da se razdvajamo. Predvidljivo, zajecala je. Ne mogu da podnesem da mnogo pišem o tome, ali svi roditelji znaju dan kada, po prvi put, ne možete da obrišete suze svog deteta - dan kada, po prvi put, ostanu sami sa svojim bolom i ne možete ga ublažiti klišeima.

Rekla sam joj da još uvek volim njenog oca – da je on najbolji prijatelj koga sam ikada imala, što ponekad mislim da je istina – ali više ne mogu da izdržim.

Rekli smo joj: još uvek te volimo; oboje smo tu za tebe, bitne stvari u našim životima se neće promeniti. Niko od nas nije u potpunosti verovao u to. Niko od nas nije budala.

Ali u srcu smo znali da smo previše tužni jedno za drugo. Bio je to iscrpljujući poslednji Božić nas kao porodice.

Naš poslednji Božić kao porodica

Oduvek smo nameravali da provedemo Božić zajedno: Sve drugo bi razorilo našu ćerku, koja već pita da li ćemo uvek provoditi Božić zajedno, čak i kada se razvedemo.

I sve što smo radili – svi božićni rituali – bili su prožeti strašnom nostalgijom i osećajem da sve što radimo, radimo poslednji put.

Barem smo skoro prevazišli svađu. Više nema mnogo oko čega da se svađamo. Najgora svađa – svi parovi se svađaju najgluplje – bila je leti. Da li kečap od paradajza treba držati u frižideru? (Ja - da; on - ne).

Gotovo ništa od toga nije bilo ove praznične sezone, samo mučna rezignacija. Čak su i pregovori o tome šta će biti za božićnu večeru bili civilizovani.

Odlučili smo se za goveđa rebra i čokoladni rol, i gorko sam pomislila koliko bi naš porodični terapeut bio ponosan. Nismo mogli da spasemo naš brak, ali jesmo mogli da spasemo ručak.

Prolazili smo kroz sve nesvesno. Naša ćerka se jako trudila da bude srećna. Zbog nje mi se srce širilo od ljubavi i stiskalo od sažaljenja. Ovo će biti najbolji Božić ikada, kaže ona, a ja plačem.

Kupila sam joj sve što je želela, jer ne mogu da dozvolim da zadrži ceo život od oca ili majke – naš zajednički život, jedini koji je ikada poznavala – a ona gubi više od bilo koga od nas.

Kad je plakala, rekla sam joj da će biti u redu, i mrzim sebe zbog toga.

Kupila sam mužu i lepe božićne poklone, delom zato što sam znala da naša ćerka to želi – trebalo joj je da zna da mi je i dalje stalo do njega – a delom i zbog krivice. 

Samo smo se jednom posvađali, i nije bilo bučno. Dan pre Badnje večeri, uputio mi je oštar pogled. Pitam se o čemu se radi i shvatim da nosim kapu koju mi je poklonio moj novi dečko, sa imenom njegove kompanije na njoj.

Moj muž kaže – kako možeš to da nosiš preda mnom? Osećam se besno, a onda se osećam krivom i setim se da se ne svađam, jer koja je svrha? Izvinjavam se i obećavam da više neću nositi tu kapu.

Na Badnje veče dobila jasan znak da ne greši

A onda je on odlučio da poseti svoju novu devojku baš na Badnje veče. Deo mene je osetio olakšanje – želim da bude srećan; želim da neko brine o njemu – a deo mene je bio pomalo ljut. Ako se viđa sa nekim drugim, zašto se osećam toliko krivom zbog glupe kape i ostalih stvari?

Kada se vratio kasno na Badnje veče, našalila sam se. Kada je otvorio vrata, rekla sam, lažno nevino: Jesi li pokupio meso od mesara? Prebledeo je od muke – on veoma ozbiljno shvata Božić – a ja sam se nasmejala, kao što bih to učinila u ranim godinama kada sam ga zadirkivala: Naravno da sam pokupila meso. I on se takođe smeje.

U stvari, svi dodaci našeg velikog, lažnog Božića su ove godine funkcionisali i osećala sam se kao da nas sudbina provocira. Naša ćerka je rekla da su njeni pokloni najbolji koje je ikada imala. Božićna večera, koju je moj muž skuvao – on je divan kuvar – takođe je bila najbolja koju smo ikada imali.

Kada sam provela popodne stenjući na sofi – stalno sam uzimala male kriške čokoladnog rezanca i dodavala kremu na svaku dok mi nije bilo muka – verovatno je to bilo najbolje. Ako jedete dovoljno, ne možete ništa osetiti. Jer ovog Božića, našeg poslednjeg Božića kao muža i žene, nisam mogla da prestanem da razmišljam o stvarima koje sam volela kod njega i stvarima koje smo izgubili.

Ponekad sam se zatekla kako ga držim za ruku dok smo gledali televiziju. Ponekad sam plakala zbog onoga što smo zajedno izgradili, a što smo sada razbili.

Naglo mi je sinulo kada sam ugledala jedan predmet – prvu božićnu kuglu koju smo zajedno kupili; preveliku božićnu čarapu koju sam mu u panici kupila u prodavnici pre 12 godina i neobjašnjivo napunila ogrtačem.

Našao me je kako plačem u radnoj sobi koju je napravio za mene, i rekla sam mu da nije istina da ga nikada nisam volela i da sam tužna kao i on. Zagrlio me je i tešio.

Znam da donosim pravu odluku. Ali, među zlatnim svetlima i suzama naše ćerke, nije sve bilo idealno.

Onda bi uradio nešto što me je uvek izluđivalo – ostavio bi hranu da truli, zaboravio bi da iznese kante za smeće, ostavio bi svoju odeću da je pokupim, napravio bi da pod kuhinje izgleda kao svratište za pse – i osećala bih toliko intenzivan bes da sam htela da ga ošamarim.

A onda, u strašnoj metafori, dva dana posle Božića, kokoške su pobegle. Delovalo je pomalo kao Čehovljeva drama. One su deo naše seoske fantazije i žive u bašti u ograđenom prostoru koji smo kupili kao jedan od naših mnogih pokušaja da popravimo brak. Ali – i stidim se što vam ovo moram reći – u poslednje vreme nismo pravilno brinuli o njima.

Prestali smo da marimo. Ili smo možda jednostavno prestali da komuniciramo. Na Dan posle Božića nijedno od nas nije zatvorilo kokošinjac, a kada sam sledećeg jutra otišla u baštu, nisu trčali prema meni kokodačući tražeći hranu.

Pretražila sam baštu, ali ih nigde nisam videla. Jecala sam. Možda nisam shvatila da ih volim ili sam možda bila slomljena što su prvi otišli, a uskoro i mi moramo da odemo, i sve je moja krivica.

Budim muža, a on ih pronalazi u prolazu na kraju bašte. I hvata ih. Hvata ih jednu po jednu, a ja otvaram kokošinjac, on ih baca unutra i osećam neverovatno olakšanje. Ne mogu da verujem da sam toliko plakala, ali nisam plakala zbog glupih pilića. Plakala sam zbog sebe.

Svako krenuo svojim putem

Za Novu godinu je posetio svoju devojku. Naša ćerka misli da su samo dobri prijatelji ili se pretvara da jesu. Tipično, njegov auto se pokvario usput, i morala sam da mu pozajmim novac da platim mehaničara- sve se menja, a sve opet ostaje isto.

Kasnije mi je poželeo srećnu novu godinu – porukom – i rekao da se nada da će 2026. biti novi početak za oboje.

Ja sam se vratila u tinejdžerske godine. Pozvala sam svoju najbolju drugaricu iz škole da dočeka Novu godinu sa našom ćerkom i radile smo ono što smo radile od detinjstva. Jele smo kolače i gledale užasne filmove u kojima su glavne uloge bili zgodne budale i pričale gluposti o njima, a kada bi nam to dosadilo, pitale bismo se o čemu psi razmišljaju.

Bila sam u krevetu do 23 časa jer nisam morao da doživim jednu od najbolnijih godina koje sam ikada poznavala. I to je to.

U svojim boljim trenucima očajnički želim da se držim stvari koje smo voleli jedno kod drugog jer se nisu promenile: njegove osobenosti; njegovu nežnost; njegovu poluizgovorenu nelagodnost u ovom svetu.

Sigurno, kažem sebi, nijedna ljubav nije uzalud potrošena ljubav, i, na početku naše romanse, nisam se ranije osećala voljeno. To je moja molitva za 2026. Da se ​​toga držimo. I da prodamo tu prokletu kuću.