Tamara i Andrej su bili već 15 godina u skladnom braku, gradili su zajedničku budućnost, imali su dobre poslove, otplaćivali su stan, jedino što su priželjkivali već dugo jeste da se ostvare u ulozi rodtelja i dobiju potomstvo. Pored njega, još jedna veoma bitna osoba u Tamarinom životu bila je tetka Maša koja nije imala dece, te je gledala nju kao svoju ćerku. Njen odlazak Tamari je veoma teško pao, jer je i ona nju smatrala drugom majkom.
"Tetka Maša je zaista bila posebna osoba. Mamina sestra, udovica. Čitav život je živela sama u staroj, ali savršeno očuvanoj kući u prestižnom delu grada, gde je kvadratni metar sada koštao koliko i moja plata. Bila je uvek mudra, ljubazna i nesebično je pomagala mnogima. Nikada mi nije bilo bitno njeno bogatstvo, već ljubav i podršku koju mi je pružala i davala mi vetar u leđa", istakla je Tamara u svojoj ispovesti na Redditu.
Kasnije, na bdenju, sećali su se tetke Maše: koliko je bila fenomenalna žena, kako je volela svoje nećake, iako joj Bog nije dao dece. Neko je pomenuo i njenu luksuznu kuću, te su se pojedini rođaci posebno interesovali.
Trećeg dana od sahrane Tamara je dobila poziv od notara.
„Tamara?“ upita muški glas. „ Treba da se sastanem sa vama u vezi sa nasledstvom vaše tetke Marije.“
Tetka joj je ostavila svo nasledstvo
Tatjana je bila zaprepašćena.
"Nasleđe? Ali kakve to veze ima sa mnom..."
„Postoji testament“, kratko je objasnio notar. „Kada bi bilo dobro vreme da dođete?“
Odredili su datum za sledeći dan. Tamara je celo veče razmišljala šta bi moglo biti tamo.
„Šta je rekao notar?“ upita je muž Andrej za večerom.
"Samo nešto u vezi sa nasledstvom. Verovatno je ostavio neke stvari kao uspomenu."
Andrej je klimnuo glavom i ponovo zario lice u tanjir. Nije bio svoj ovih poslednjih nekoliko dana, ćutljiv i zamišljen. Tamara je to pripisala jesenjoj tmurnosti ili problemima na poslu. Osim toga, nije imala vremena da razmišlja o tome sada; nagomilale su se druge brige.
„Evo je kopija testamenta, možete je pročitati“, rekao je notar.
Tamara je pročitala i nije mogla da veruje svojim očima. Bilo je tako... iskreno i otvoreno.
Emotivna poruka
„Zaveštavam svu svoju imovinu svojoj nećaki Tamari...“
A onda je stigla rukopisna poruka: „Uvek si mi bila kao ćerka. Znam da ćeš sve mudro rešiti. Nema potrebe da prodaješ kuću; tu su naša sećanja, naši koreni. Čuvaj je, devojko.“
„Ja... ne razumem“, promrmljala je . „Zašto ja? Moja tetka ima mnogo rođaka...“
Notar je slegnuo ramenima.
„Marija je rekla da je odluka dobro promišljena i konačna. Uzgred, zamolila me je da vam ovo prenesem.“
Predao je kovertu. Tamara ju je sakrila u torbu, odlučivši da je otvori kod kuće kada se osvesti.
Peške je otišla kući, iako nije bilo baš blizu notarske kancelarije. Morala je da se smiri i dobro razmisli. Kuća je koštala bogatstvo, a onda je tu bio i ovaj račun... Bože, to je bilo bogatstvo! Ona i Andrej su štedeli celog života, podigli hipoteku da kupe dvosoban stan na periferiji. A onda...
Kod kuće, Andrej ju je dočekao na vratima.
"Pa, šta se desilo? Šta je rekao notar?"
Tatjana je sela na stolicu u hodniku. Noge su je bolele od dugog hoda.
„Tetka mi je ostavila nasledstvo“, rekla je. „Kuću i sav novac na računu.“
Andrej je bio zanemeo.
-"Kuća? Onu, onu fensi? Vau...“ seo je pored nje. „Da li shvataš koliko ovo košta?“
Neočekivana reakcija muža
Andrej je u momnetu prestao da žali tetku i počeo da se raduje. Zatim je skočio, prošetao hodnikom i ponovo seo.
„Tanara, razumeš li šta ovo znači? Ovo... Ovo je ceo život! Možemo kupiti normalan stan, vikendicu i novi auto! I ostaće nam novca! Samo treba da se rešimo kuće.“
„Čekaj“, zaustavila ga je. „Tetka me je zamolila da ne prodajem kuću.“
„Kako možeš da ga ne prodaš?“ Andrej je čak pocrveneo. „Tamara, šta radiš? Vredi bogatstvo! Toliko nikada nećemo zaraditi u celom životu!“
„Tetka Maša je u svom testamentu tražila da ne proda kuću. Naša sećanja, naši koreni, su tamo.“
„Kakvi koreni?“ Andrej je skočio i počeo da korača po hodniku. „Kakvo sećanje? Pobudi se! Čitav život smo proveli u ovoj rupi na periferiji, štedeći svaki evro! A sada imamo šansu da pobegnemo.“
„Ne, slušaj!“ Zaustavio se ispred nje. „Prodaćemo ovu kuću i kupiti lep trosoban stan u pristojnom kraju. Kupićemo vikendicu. Ostaće nam gomila novca, plus ono što je u banci... Živećemo kao normalni ljudi! Konačno ćemo negde otići na odmor!
Tamara je ćutala. Bilo je logike u rečima njenog muža. Zaista su celog života štedeli, odvajali, uskraćivali sebi sve. Ali prodaja kuće njene tetke... Nije bila spremna za to.
„Razmisliću o tome“, rekla je. „Sve je ovo tako neočekivano...“
Narednih dana, Andrej je pričao samo o prodaji kuće. Crtao je planove, koristio kalkulator i proučavao oglase za stanove.
„Vidi“, gurnuo joj je novine, „dobar kraj, blizu metroa.“
Tamara je klimnula glavom, ali su joj misli bile negde drugde. O tetkinom pismu, koje je još uvek bilo u njenoj torbi. O staroj kući, o jabukama i trešnjama kojih se sećala iz detinjstva.
Nedelju dana kasnije, otišla je da vidi kuću. Sama, bez da kaže mužu.
Kuća je stajala duboko u dvorištu, iza visoke ograde, dvospratna građevina.
Bašta je bila malo zarasla, zapuštena, ali ipak lepa: stare jabuke, trešnje, žbunje jorgovana i kamena staza koja je vodila do trema. Tamara se popela uz stepenice i uzela ključeve koje joj je notar dao.
Unutra je mirisalo na staro drvo i još nešto - udobno, domaće, zaboravljeno. Tamara je prošla kroz sobe. Tu je bila dnevna soba, zatim biblioteka tetke Maše, knjige nagomilane od poda do plafona. Udobna kuhinja. Drvene stepenice su vodile gore.
Tetkino pismo
Sve u tetkinoj spavaćoj sobi ostalo je kao i kada je tetka Maša živela tamo: krevet je bio prekriven prekrivačem, na noćnom stočiću su bile naočare i nedovršena knjiga. Tatjana je sela na ivicu kreveta i konačno izvukla pismo.
„Draga moja, ako čitaš ovo pismo, to znači da me više nema. Nemoj biti tužna zbog mene, živela sam dobar život. Znam da si iznenađena što sam ti sve ostavila. Dozvoli mi da objasnim...“ napisala je tetka Maša svojim urednim, učiteljskim rukopisom.
Tamara je čitala, suze su joj kapale na papir. Njena tetka je napisala da ju je uvek volela kao ćerku. Da je pratila njen život, brinula se za nju i radovala se njenim malim pobedama. Znala je kakva je dobra supruga.
„Znam da će Andrej želeti da proda kuću. On je praktičan čovek i na svoj način će biti u pravu. Ali molim te, ne žuri. Živi u njoj neko vreme, oseti je. Posebna je. Sadrži toliko ljubavi, toliko sećanja... Možda ćeš razumeti ono što sam ja razumela: sreća nije u novcu, već u tome da imaš svoj dom, svoje mesto na zemlji. Odluka je tvoja, devojko moja. Ali zapamti, biću srećna ako zadržiš kuću.“
Tamra je presavila pismo i osvrnula se. Da, kuća je bila stara i prevelika. Ali bilo je nešto u njoj...
Vratila se kući kasno. Andrej ju je čekao na vratima u hodniku.
"Gde si bila? Počeo sam da brinem!"
„Otišla sam da posetim prijateljicu“, slagala je.
Andrej ju je čudno pogledao. Tako... sumnjičavo i naizgled neprijateljski... Ili je to bila samo njena mašta?
Za večerom je ponovo pokrenuo razgovor o domu.
„Andrej, nemojmo žuriti sa prodajom“, upitala je Tamara. „Potrebno mi je vremena da razmislim.“
„O čemu tu ima da se razmišlja?!“ Udario je pesnicom o sto. „Jesi li se predomislio u vezi stana ili tako nešto?“
„Ne“, tiho reče. „Samo te molim da ne žuriš sa prodajom.“
„Šta ako cene padnu? Šta ako se nešto desi? Tamara, kuvaj gvožđe dok je vruće!“
Samo je ustala od stola.
"Umorna sam. Idem u krevet."
Ali ona je već krenula ka spavaćoj sobi. Iza nje je čula kako Andrej psuje u sebi i zvecka posuđem.
Te noći nije mogla da spava. Razmišljala je o pismu tetke Maše, o staroj kući, o jabukama u bašti. I o svom mužu, koji je odjednom postao stranac, stranac, kao da je zamenjen. Da, kako joj se život odjednom okrenuo.
Njen muž se uvredio što Tamara nije htela da proda svoju novu kuću. To se videlo u svakom detalju...
Tog jutra za doručkom, Andrej je bio ćutljiv i namrgođen. Jeo je ne gledajući je, glave zarivši u novine.
„Želim da uđem unutra“, rekla je Tatjana. „Moram da proverim da li je sve u redu.“
„Slažem se s tobom“, brzo reče Andrej.
I tako su se vozili autobusom do kuće tetke Maše. Andrej je ćutao celim putem, gledajući kroz prozor. Tatjana ga je neprestano krišom pogledavala.
Šta se to dešava sa njim? Zašto se toliko promenio?
Kod kuće, Andrej je postao živahniji.
„Lep je plac“, rekao je, procenjujući okolinu. „Biće oko hiljadu i po kvadratnih metara. To takođe vredi nešto novca.“
Ušli su u kuću. Andrej je prošao kroz sobe, kucajući po zidovima, proveravajući podove.
„U redu je, kuća će poslužiti“, izjavio je. „Samo je staromodna.“
Popeli su se na drugi sprat. Andrej je zavirio u tetkinu sobu, pa je otišao u susednu sobu.
„Tamara, dođi ovamo!“, pozvao je njen muž.
Ušla je u sobu i ugledala Andreja kod otvorenog ormara.
"Vidi šta sam našao"
Kutija puna dragocenosti
Držao je staru kutiju za nakit. Andrej ju je otvorio, a unutra je ležao nakit. Antikviteti, verovatno porodično nasleđe.
„To je antikvitet!“, zviždukao je diveći se. „Mogao bi se lepo zaraditi na tome!“
„Vrati ga nazad“, zamolila je Tamara.
"Zašto? Sada je tvoje! Naše!"
"Andrej, vrati to nazad."
Nevoljno je vratio kutiju u ormar, ali Tamara je videla kako mu oči svetlucaju. Blistavasto. Nikada ranije nije videla takav izraz lica svog muža. Vozili su se kući u tišini. Tamara je razmišljala o tome kako mora da donese odluku u vezi kuće. I što pre to bolje, jer je imala čudan osećaj da joj muž smišlja nešto loše.
Tajna se otkrila. Par dana kasnije, telefon je zazvonio oštro i prodorno. Tamara je skočila i zgrabila slušalicu.
- Zdravo?
„Tamara?“ upita nepoznati ženski glas. „Izvinite što kasno zovem. Zovem se Ala. Zaista moram da se vidim sa vama. Radi se o vašem mužu.“
- Šta mislite pod „tiče se muža“?
„Neprijatno je preko telefona. Hajde da se vidimo sutra? Veoma je važno, verujte mi.“
Tamara se složila. Te noći više nije mogla da zaspi. Ko je bila ta Ala? Šta je pokušavala da kaže o Andreju?
A u susednoj sobi, misleći da mu žena spava, Andrej je tiho progovorio telefonom:
„Da, sve ide po planu. Ne, još nije spremna za prodaju. Ali nagovoriću je, ne brini. Ima dovoljno za sve, za tvoj stan, i...“
Andrej je rekao još nešto, ali reči više nisu bile razumljive.
Tatjana je zadržala dah. Srce joj je lupalo. Jedna misao joj je jurila po glavi: kome će kupiti stan novcem od prodaje kuće svoje tetke? A da ne spominjemo da nije imao nikakva prava na ovo nasledstvo.
Žena koja se predstavila kao Ala zakasnila je pola sata. Tamara je već odlučila da je poziv glupa šala kada se stranac konačno pojavio.
„Izvinite što kasnim!“ Lepa mlada žena u skupom krznenom kaputu zaustavila se kod stola. „Vi ste Tamara, zar ne?“
Tamara je klimnula glavom. Ala je sela preko puta nje i prebacila svoj krzneni kaput preko naslona stolice.
„Znam da sve ovo deluje čudno“, počela je, nervozno preturajući po salveti. „Ali zaista moram nešto da vam kažem. O vašem mužu. I o meni.“
„Slušam“, rekla je Tamara ozbiljno, iako joj je srce već potonulo.
„Andrej i ja...“ Ala je zamucala i pocrvenela. „Dakle, već godinu i po dana se zabavljamo.“
Trudnoća sa drugom
Tamara ju je pogledala i nije osetila ništa, kao da je to već znala.
„A šta želiš od mene?“ upitala je mirno.
„Trudna sam“, izletelo je Ali. „Četiri meseca. Andrej je obećao da će me oženiti, iznajmiti mi stan... Ali nema novca. Ili bolje rečeno, nije ga imao. A sada... Sada kaže da si nasledila veliko bogatstvo. Da ćeš prodati kuću i...“
„I kupiće ti stan?“ upita Tamara.
„Ne! Pa, da, ali... O, Bože, kako glupo sve to zvuči!“ Ala je pokrila lice rukama. „Andrej je bio tako pažljiv, tako brižan... A onda...“
„Razumem“, prekinula ju je. „A zašto mi to govoriš?“
Od ljubavnice saznala strašnu istinu
Ala je podigla pogled ka njoj očima punim suza.
„Jer sam juče saznala istinu. Čula sam ga kako razgovara sa nekim čovekom. Razgovarali su o tvojoj kući. I čovek je rekao: 'Ne brini, ako tvoja žena ne pristane da proda, postoje načini da je nateraš. Na kraju krajeva, nesreće se dešavaju.' A Andrej je odgovorio: 'Samo budi oprezan. Da ne bude sumnje.'“
Tamara je osetila kako joj krv nestaje iz lica.
- Ti... hoćeš da kažeš...
„Bila sam uplašena!“ jecala je Ala. „Nisam znala šta da radim! Nisam mogla da odem u policiju! Ali nisam mogla ni da ćutim... Mislila sam da samo pokušava da te nagovori, ali onda se ovo desilo... Ne želim da budem umešana! Nisam spavala celu noć, razmišljala sam i odlučila sam da te upozorim.“
Tamara se uspravila. Noge su joj klimale, ali se naterala da se uspravi. Negde duboko u sebi, bes je tinjao. Petnaest godina je bila tiha, pokorna supruga. Ali pretnja po njen život probudila je nešto novo u njoj.
" Hvala na upozorenju. A što se tebe tiče... mogu samo da saosećam sa tobom.
„Čekaj!“ Ala je skočila. „Šta ćeš da uradiš?“
„Što moram“, odgovorila je Tamara i izašla iz kafića.
Napolju je počela da se trese. Odjednom je shvatila šta joj muž sprema da uradi i to ju je... uništilo.
Ona se naslonila na zid kuće, pokušavajući da dođe do daha.
Vratila se kući uveče. Andrej ju je već čekao.
"Gde si bila? Već sam se zabrinuo umorna! Hteo sam da pozovem policiju!"
„Razmišljala sam“, kratko je odgovorila i otišla u kuhinju.
Konačna odluka
Andrej je krenuo za njom.
"O čemu razmišljala?"
"Neću prodati kuću. Doneo sam konačnu odluku."
Muževljevo lice se iskrivilo.
„Šta to znači, nećeš? Tamara, jesi li poludela? Dogovorili smo se!“
„Ne“, odbrusila je. „Nismo se ni oko čega složili. Ti si pričao, a ja sam slušala. Sada ti slušaj. Ne prodajem kuću, a ako ti se ne sviđa...“
„Šta?“ Andrej je napravio korak ka njoj. „Šta ako mi se ne sviđa?“
Tamara ga je pogledala u oči. U te čudne, hladne oči.
„Možeš da ideš kod svoje Ale“, rekla je. „Ona te čeka, zar ne? Čeka stan koji si joj obećao kupiti mojim novcem.“
Andrej je prebledeo.
"Odakle si...?"
„Nije važno. Važno je da znam sve o godinu i po dana koliko ste se zabavljali, i o detetu. I o tome kako si me nameravao... naterati da prodam kuću.“
„Slušaj,...“ Andrej je pokušao da je uhvati za ruku, ali ona se odmaknula. „Sve je ovo pogrešno! Ala — to je greška! Hteo sam da raskinem sa njom!“
„Ne laži“, rekla je Tamara umorno. „Verovala sam ti svaku reč, sada je kraj, nema potrebe ništa više da mi objašnjavaš. Sutra podnosim zahtev za razvod. I nemoj misliti da ćeš dobiti ni evrood tetkinog nasledstva.“
Andrej je stajao tamo trenutak, zatim se okrenuo i izašao. Ulazna vrata su se zalupila.
Useljenje u tetkinu kuću trajalo je nekoliko nedelja. Tamara je stvari selila malo po malo, odlučila je da tamo počne život od nule. Uredila je svoj novi dom i promenila posao.
Sa druge strane, Andreja je napustila i ljubavnica, kada je videla šta je sve spreman da uradi zbog novca. Odlučila je da rodi dete, ali da se o njemu sama brine.
