Pričalo se da u Sarajevu nema veće “mučenice” od Džejle koja mužu oprašta prevare: Tek kad je umrla, Emir je rekao zašto je ćutala

Džejla nikada nije bila žena koja viče. Nije lomila čaše, nije pakovala kofere ni pretresala telefone. Bila je jedna od onih žena koje umeju da zadrže mir i kad sve oko njih gori. Džejla je bila dobra žena, ali je celo Sarajevo znalo da je prevarena žena. Imala je uredan život, posao u banci, dvoje dece i muža koji je, barem spolja, delovao kao uzoran čovek. Ali oni koji su je bolje poznavali, znali su da u toj tišini njenog doma postoji nešto teško, nešto što se ne vidi, ali se oseća.

A ona bi samo rekla:
“Ne možete razumeti… Kad voliš, ne meriš greške kao cifre u zbiru. Samo gledaš da ti duša ostane cela.”

Muž, Emir, nije bio zlonameran čovek, ali bio je slab. Slab na pažnju, na novinu, na tuđi osmeh. Džejla je znala za svaku njegovu avanturu, iako je on mislio da uspeva da prikrije. Jedne večeri, nakon što je saznala za još jednu, sedeli su u dnevnoj sobi, u polumraku, deca su već spavala.

“Zašto to radiš, Emire?” – pitala ga je kroz zube, gotovo bez glasa.
On je samo slegnuo ramenima.

“Ne znam, Džejla. Ne mislim da te ne volim. Samo… kao da mi nešto u meni uvek traži više.”
“Možda ne tražiš više,” rekla je mirno.

“Možda samo ne znaš da čuvaš ono što imaš”.

Posle te večeri, ništa se nije promenilo. Ljudi su je još više sažaljevali, govoreći da je “mučenica”, da nema snage da ode.

Neki su je i osuđivali: “Sama je kriva, da ima ponosa, ne bi trpela.”
A Džejla bi se samo nasmejala. “Ponosa imam, možda i previše. Ali ne nosi svako ponos na isti način.”

Njena najbolja prijateljica, Selma, jednom joj je rekla:
“Znaš li ti da bi mnoge žene ubile da imaju tvoju mirnoću? Ja bih ga oterala posle prve prevare.”
Džejla se tada nasmejala, ali u njenim očima se videla tuga:
“Selma, meni nije poenta da pobedim. Nego da razumem. Nije svako neverstvo kraj ljubavi. Nekad je samo dokaz koliko su ljudi slabi. Ja ne praštam njemu – ja praštam sebi, da ne postanem neko ko mrzi.”

Godine su prolazile, i Džejla je nastavila da živi – dostojanstveno, bez drame. Radila je, odgajala decu, putovala s prijateljicama. Niko nije znao da je bolesna. U sebi je nosila borbu s dijagnozom o kojoj nije želela da priča. “Sve je to život,” govorila je, “a život ne ide po planu, nego po snazi.”

Kad je preminula, Emir je prvi put u životu izgledao izgubljeno. Sedeo je pored njenog kreveta u bolnici, držeći joj ruku, dok su monitori pištali. “Džejla, nemoj još… ima toliko toga što ti nisam rekao.”
Ona se osmehnula, onim svojim blagim osmehom koji je znao od prvog dana.
“Rekao si dovoljno, Emire. Nema potrebe za opravdanjem. Ja sam ti sve vreme praštala, ne zato što si zaslužio, nego zato što sam ja znala da volim.”

Kad je otišla, grad je pričao. Koleginice iz banke, poznanici, čak i oni koji su je godinama ogovarali. Svi su govorili isto: “Bila je dama. Kakva gospođa. Nismo znali…”
Selma je tada ispričala ono što joj je Džejla jednom poverila, u noći kad su sedele na balkonu, gledajući u prazno:
“Znaš, ja ne praštam zato što ne mogu da odem. Ja praštam jer ne želim da me iko natera da postanem neko drugi. Moja snaga je u tome što ne dajem mržnji da me oblikuje.”

Emir je mesecima kasnije dolazio na groblje svakog vikenda. Nosio bi po jednu ružu i sedeo dugo, bez reči. Ljudi bi ga viđali, ali niko nije prilazio. Jednog dana, dok je sedeo pored njenog spomenika, onda je rekao:
“Ti si bila jača od mene, Džejla. Ja sam mislio da sam živ, a ti si bila ta koja je zaista znala kako se živi.”

Njihova deca su odrasla u ljude koji o braku nisu govorili kao o ugovoru, već kao o prostoru gde se uči razumevanje.

“Mama nas je naučila da ljubav nije uvek srećna, ali uvek mora biti čista,” rekla je njihova ćerka na majčinom pomenu.

Vremenom, Džejlina priča postala je tih primer – ne priča o ženi koja je trpela, već o ženi koja je razumela. O ženi koja je pokazala da oproštaj nije slabost, nego odluka da ne dozvoliš da te tuđa greška zarobi.

Oni koji su je poznavali, i danas, kad je spomenu, kažu samo jedno:
“Džejla nije praštala jer nije znala da ode. Ona je praštala jer je znala da voli. I zato je bila – prava gospođa.”

Prošlo je skoro godinu dana otkako je Džejla otišla. Proleće se vratilo, ali kuća u kojoj su nekada živeli bila je tiša nego ikad. Emir je još uvek svako jutro pravio dve kafe, kao da će ona ući u kuhinju u svom sivom bade-mantilu, sa kosom skupljenom u nemarnu punđu i onim blagim osmehom koji je znao da razoruža i najteže jutro.

Ali nije ulazila. Na stolu je stajala samo njena šolja – ona s plavim cvetom, iz koje niko više nije pio.

Njihova deca su pokušavala da nastave dalje. Sin je završio fakultet, ćerka je započela posao u inostranstvu. Iako su se trudili da žive normalno, oboje su u očevom pogledu prepoznavali tugu koja ne prolazi. Kad god bi ga pozvali, govorio bi da je dobro, ali u njegovom glasu se osećala praznina.

Jedne večeri, dok je premeštao njene stvari iz ormana, Emir je pronašao pismo. Bilo je uredno složeno, u koverti na kojoj je pisalo samo: “Za Emira – kad me više ne bude.” Ruke su mu drhtale dok ga je otvarao.

“Dragi Emire,” pisala je, “ako ovo čitaš, znači da sam otišla mirno. Znam da ćeš žaliti, ali nemoj dopustiti da te krivica pojede. Ono što smo imali bilo je stvarno, čak i kada je bolelo. Ti si bio moja slabost i moja lekcija u isto vreme. I ne, nisam ti praštala zato što sam morala. Praštala sam zato što sam želela da verujem da čovek može biti bolji nego što jeste.

Nemoj da se pitaš zašto nisam otišla. Ostala sam jer sam želela da naša deca nauče da ljubav nije savršena, ali može biti čista ako u njoj nema mržnje. Kad se setiš mene, seti se tišine u našoj kući – te tišine koju sam čuvala da se ne pretvori u rat.

Želim da živiš. Da oprostiš sebi. Da nađeš mir onako kako si ga tražio u svima osim u sebi.”

Pismo je završavalo jednostavnim potpisom: Tvoja Džejla.

Emir je dugo sedeo u tišini. Prvi put posle mnogo godina, zaplakao je. Nije to bio plač iz bola, već iz spoznaje – spoznaje da ju je tek sada razumeo.

Sutradan je otišao kod Selme. Donio joj je pismo i rekao: “Pročitaj, molim te. Ti si bila uz nju kad ja nisam znao kako.”
Selma ga je pažljivo pročitala i dugo ćutala.
“Emire,” rekla je naposletku, “ona te nije krivila. Nije znala da mrzi. To je ono što ju je činilo većom od nas.”

Posle tog dana, Emir je počeo da se menja. Počeo je da volontira u domu za žene koje prolaze kroz teške brakove. Govorio im je o Džejli, ali bez patetike, bez lažne drame. Govorio je o njoj kao o snazi koja se ne vidi, ali se oseća.
“Znate,” govorio bi, “praštanje nije slabost. Nju je učinilo slobodnom, a mene čovekom.”

Njegova deca su s vremenom naučila da gledaju oca s razumevanjem. Na majčin grob su dolazili zajedno, i svaki put bi zapalili sveću u tišini. Nisu govorili mnogo, jer nisu morali.

Jednom, ćerka je na spomenik položila malu porculansku šolju s plavim cvetom. “Da ima svoju kafu i tamo gde je sada,” rekla je kroz suze.

Selma je u međuvremenu napisala tekst o Džejli za jedan magazin o životnim pričama. Nije navela prezimena, nije otkrivala detalje, samo je naslovila: “Žena koja je praštala da bi sačuvala dušu.” Taj tekst se delio, citirao, prepričavao. Ljudi su u njemu pronalazili sebe, svoje bolove, svoje izbore.

Džejlina priča prestala je da bude samo o braku i prevarama. Postala je priča o unutrašnjoj snazi, o tišini koja ne znači slabost, o ljubavi koja ne gubi dostojanstvo čak ni kada se ruši sve oko nje.

Godinama kasnije, Emir je sedeo na klupi u parku, gledajući zalazak sunca. Pored njega je bila devojčica, unuka, sa osmehom koji ga je podsećao na Džejlu.
“Dedo,” pitala ga je, “je l’ baka bila srećna?”
Zastao je, a onda rekao: “Bila je – jer je znala da voli iskreno. A takvi ljudi su uvek srećni, makar na tih, neprimetan način.”

Kad se vratio kući, sipao je sebi kafu u onu istu šolju sa plavim cvetom. Nije više stajala prazna. Nije više bolela. Postala je simbol svega što je izgubio, ali i svega što je naučio.

Te večeri, dok su svetla u stanu polako gasnula, Emir je šapatom izgovorio:
“Praštanje… to je tvoj dar, Džejla. I hvala ti. Sad napokon razumem.”

 Stil / Dnevni Avaz