Ženu i ćerku sramno ostavio, javio se posle 3 godina da bi se razveo i oženu drugu, pa imao burnu aferu sa prelepom Tanjom: Šok ljubavni život Če Gevare

Prva značajnina veza

U decembru 1953. godine, Ernesto je u Gvatemali upoznao Hildu Gadeu, ekonomistkinju iz Perua, koja je imala političke kontakte kao članica levo orijentisane Američke narodne revolucionarne alijanse.

Hilda je imala obrazovanje i političku karijeru. Če Gevara nije voleo vodu i rad. Moglo je biti i gore, ali su usvojili komunizam i ljubav je procvetala. Bila je sklona nemogućem, obeležju nesvesnog idealizma, i mislila je da treba da pretvori Argentinca u vrednog čoveka. Zato je Ernesta spajala sa moćnim ljudima.

Ona ga je upoznala sa nekolicinom visokih zvaničnika Arbensove vlade, kao i sa nekolicinom Kubanaca koji su bili povezani sa Fidelom Kastrom i njegovim revolucionarnim pokretom. Među tim Kubancima je bio i Niko Lopez, jedan od Kastrovih narednika.

„Mora da poznaješ ljude koji te mogu negde postaviti“, govorila je Hilda.

Venčali su se 18. avgusta 1955. i otišli na medeni mesec u hotel na Jukatanu. 

Umoran od menjanja pelena, Gevara je odlučio da promeni svet. Napustio je Hildu uz rečenicu: „Idem po duvan“. Ono što nije rekao svojoj ženi jeste da će ih kupiti u prodavnici duvana na Kubi.

Ukrcao se na jahtu „Granma“ sa braćom Kastro, kupljenu od nekih penzionera. Brod je bio olupina. Putovanje su proveli vadeći vodu kantama. Nasukali su se i pokušali da stignu do obale, ali suočeni sa vatrom kubanske vojske, napustili su sve i otišli ​​u planine. I tamo se Ernesto, već poznat kao „Če“, nastanio, dosađivao se. Nemajući šta da radi, napisao je Hildi pismo u kojem je, daleko od toga da se seća svojih trenutaka "kosmičke" ljubavi, pisalo: „Ja sam u kubanskoj džungli, živ i žedan krvi.“ Potpisao ga je sa - „Tvoj Ernesto“. To je bio promišljen gest jer se potpisivao kao „Staljin II“. 

Prolazna avantura

Otprilike, Če je bio romantičan koliko i lojalan. U Sijera Maestri ga je odvukla Zojla, devojka preplanule kože koju je napustio, rekavši: „Nemoj da mi podgrevaš večeru.“

Umorni od čekanja kraja, muškarci su otišli ​​da ratuju. Če, sa isto toliko vojne obuke koliko i znanja nuklearne fizike, preuzeo je komandu nad Osmom kolonom. Početkom novembra 1958. godine, odmarao se u El Pedreru. Tamo mu se približila komisija Pokreta 26. jul. Među komesarima bila je dvadesetdvogodišnja devojka po imenu Aleida Marč, univerzitetska studentkinja, ćerka zemljoposednika, i veoma slatka mlada dama. Pogledali su se i zaljubili. 

Ernesto je zamolio Hildu, koju nije video tri godine, za razvod, ali ju je pozvao na Kubu. I tako se sve zakomplikovalo. Peruanka i Aleida nisu mogle da se podnesu. Hilda je iskoristila priliku da bude sa Čeom svaki dan pod izgovorom da dovodi svoju malu ćerku u posetu. To je razbesnelo naslednicu Aleidu. Ljubomorna na Hildu, naredila je svojim telohraniteljima da pokupe Hilditu, Gevarinu ćerku, kako bi sprečili posete. Zatim je, bez zaustavljanja, organizovala njen brak sa revolucionarom. Ona je nosila belo, a on maslinasto zeleno.

Najveća ljubav Če Gevare

Bio je čovek mnogih afera i ljubavnica, ali Aleida je bila velika ljubav njegovog života. Njihova veza je trajala osam godina i obeležena je odsustvom, pismima i strahom da će ga deca videti kao „dalekog i poštovanog čudovišta“. Udovica sa 31 godinom kada je ubijen u Boliviji, posvetila je ostatak svog života odavanju počasti i očuvanju sećanja na argentinskog gerilca. Danas Aleida puni 89 godina.

 Rođena je 19. oktobra 1936. godine i predsednica je Centra za proučavanje Če Gevare na Kubi.

Ostatak svog života — trebalo je da napuni 31 godinu kada je Ernesto „Če“ Gevara ubijen u Boliviji — posvetio je odavanju počasti i, ako je moguće, očuvanju sećanja na argentinskog gerilca, snažnog čoveka Kubanske revolucije, koji je sanjao i verovao da je moguće izvesti kubansko iskustvo u Afriku i Južnu Ameriku, posebno u Argentinu.

Ona je majka četvoro Če Gevarine dece i jedna od poslednjih svedoka najnasilnijih, najromantičnijih, najnestabilnijih i najopasnijih godina na kontinentu. Rođena je na parceli od 20 hektara u vlasništvu njenog oca, u provinciji Santa Klara, koja je, na svoj način, bila gotovo majka Revolucije. Bila je najmlađa od petoro braće i sestara, u porodici siromašnih belih seljaka, sa društvenim statusom nešto višim, jedva, od tradicionalnih gvahirosa, ili crnih seljaka.

Sa 16 godina Kastro joj promenio život

Nakon što je diplomirala kao učiteljica u osnovnoj školi na Školi za obuku učitelja Santa Klara, studirala je pedagogiju na pokrajinskom univerzitetu. Sa šesnaest godina, tri meseca pre sedamnaeste, Fidel Kastro joj je promenio život , kao i život mnogih mladih Kubanaca njenih godina. Tog 26. jula 1953. godine, slabo naoružana i još lošije organizovana, grupa muškaraca i žena iz Ortodoksalne stranke, predvođena Fidelom, pokušala je da upadne u kasarnu Monkada u Santijago de Kubi. Bio je to vojni poraz i mali politički trijumf: označio je formalni početak pobune protiv diktatora Fulhensija Batiste i protiv tadašnje ekonomske i društvene zavisnosti Kube od Sjedinjenih Država.

Aleida je počela da učestvuje u tajnim grupama koje su podržavale pobunu . Dok je Kastro bio u zatvoru i na suđenju, njen govor „Istorija će me osloboditi krivice“ je fantastično delo i slika tog perioda. Nakon što je osuđena i prognana u Meksiku, uzde pobune na Kubi preuzeo je Pokret 26. jul (M26), koji je koristio datum napada na kasarnu Batistinog najvažnijeg puka kao svoj simbol.

Pridružila se M26 u svojoj 20. godini, tačnije 1956, ubrzo nakon što su Kastro, njegov brat Raul, Kamilo Sijenfuegos, Huan Almeida Boske i Ramiro Valdes, zajedno sa osamdeset drugih gerilaca, iskrcali brod Granma na istočnoj obali Kube. Ovo iskrcavanje označilo je početak gerilskih borbi koje će kulminirati trijumfom Revolucije.

Če Gevara, njegov prijatelj i partner u avanturi, iskrcao se sa Fidelom Kastrom sa broda Granma. Čuveni Kubanac se oženio Hildom Gadea godinu dana ranije, u avgustu 1955. godine, i već je bio razdvojen, sa kojom je imao ćerku rođenu 15. februara 1956. godine.

Susret sa Če Gevarom

Godine 1958, već aktivna gerilka M26, Aleida je tajno radila protiv vlade koja se raspadala iz sata u sat : pomagala je u skrivanju aktivista od čuvenog štrajka 9. aprila u planinama, masovnog protesta i sabotaže koji su uključivali ulične borbe protiv Batistine vojske i ostavili nekoliko mrtvih. Kasnije, kao članica gradske komisije za prikupljanje sredstava M26, donela je pedeset hiljada pezosa u Gevarinu bazu u planinskom vencu Eskambrej. I jednog dana, u Eskambreju u novembru 1958. godine, Aleida je upoznala Gevaru.

Postoji romantična i epska verzija o tome kako su se dva gerilca upoznala. Romantična verzija ima pouzdan izvor. Epska je istorijsko tumačenje ljubavi kao revolucionarnog čina.

Romantična verzija se oslanja na svedočenje Alberta Kasteljanosa, jednog od Čeovih najvernijih čuvara, koji se kune da su se njih dvoje odmah zaljubili. On prepričava da je, po povratku sa misije, „Gevara naleteo na prelepu devojku za koju su svi govorili da je veoma hrabar borac. Kada sam joj prišao da joj uputim kompliment, Če me je pogledao sa izrazom lica koji je izgledao kao da će me pojesti sirovog, i sećam se da sam pomislio: 'Izlazi odatle, Alberto, nemaš šta da radiš.'“

Udžbenička verzija pripada kubanskom gerilskom vođi Hariju Viljegasu: „Ta ljubav nije nastala površno, kako neki ljudi misle; nisu se videli i odmah zaljubili; nije bila platonska ili ljubav na prvi pogled, već je nastala sa razvojem borbe.“

Nakon mesec dana već živeli zajedno

Ljubav na prvi pogled ili marksistički priručnik između, za manje od mesec dana Aleida i Če su živeli zajedno kao stabilan par. Ona je bila njegova asistentkinja, sekretarica, prijateljica i supruga tokom meseci koji su prethodili trijumfalnom ulasku autoputa M26 u Havanu, nakon Batistinog bekstva u inostranstvo. Njih dvoje su zajedno ušli u Havanu u 17:15 časova 4. januara 1959. godine, dan nakon trijumfalnog ulaska Kamila Sijenfuegosa i njegove vojske bradatih, gotovo pocepanih muškaraca.

Otišli ​​su da žive u kuću u vojnom kompleksu La Kabanja, gde je Gevara doživeo napad hronične plućne bolesti. Par je otišao na odmor u priobalni grad Tarara, a u aprilu te godine preselio se u kuću u naselju Los Kokos u Havani. U maju je Gevara dobio presudu o razvodu od Hilde Gadea i 2. juna se oženio Aleidom Marč.

Ljubav trajala 8 godina

Tada počinje veza koja će trajati jedva osam godina, a koju će obeležiti odsustvo, Gevarine specijalne misije van Kube, prvo kao ministar industrije, a zatim kao gerilski vođa, svakodnevni rad do ranih jutarnjih sati, obeležili su burnu vezu zbog ličnosti njih dvoje, ali sa ljubavlju proglašenom u intimnosti, a koju je promenila tek Gevarina smrt 1967. godine.

„Če bi se vraćao kući kasno, u tri ili četiri ujutru, ponekad i u šest. Spavao je samo pet ili šest sati dnevno. Gradio je novo društvo! Nije mogao da se posveti domu i kući!“, rekla je Aleida, bez ikakvog osećaja prekora, pre nekoliko godina, kada je predstavljala svoju knjigu „Evokasiones“, u kojoj prepričava neka od svojih sećanja na svoju vezu. Ostalo, možda i najvažnije, Aleida je skrila iza zida skromnosti i uzdržanosti.

Če je krenuo na turneju po zemljama Bandung pakta, koalicije naroda u Africi i Aziji 12. juna 1959. godine, samo 10 dana nakon što su se venčali. Odlazio je na tri i po meseca, a Aleida ga je zamolila da je uzme kao svoju sekretaricu, ono što je ona bila na Kubi.

„To je bio trenutak kada sam počela da ga dublje upoznajem“, sećala se u svojoj knjizi. „Tvrdio je da sam, pored toga što sam mu sekretarica, i njegova žena i da će se to smatrati privilegijom jer drugi ne mogu biti u pratnji svojih partnera. Pre nego što smo se oprostili, otišli ​​​​smo kod Fidela u njegovu kuću, a Fidel je takođe pokušao da ga ubedi da uzme mene. Ali on nije pristao. Onda sam plakala, zbog čega me je uvek prekoravao.“

Kada mu se prvo dete, Aleida Gevara Marč, rodilo 17. novembra 1960. godine, Če Gevara je bio na misiji u socijalističkoj Evropi, gde je potpisao prve trgovinske sporazume Kube. Če Gevara je očekivao dečaka kome će dati ime Kamilo, u čast svog saborca, Kamila Sjenfuegosa, koji je preminuo devet meseci nakon njegovog trijumfalnog ulaska u Havanu.

„Šaljivim tonom i sa svojom uobičajenom ironijom, prvo mi je poslao telegram u kojem je rekao da ako je devojčica, treba da je bacim sa balkona.“ Zatim, iz Šangaja i već obavešten o rođenju ćerke, poslao je Aleidi još jednu razglednicu u kojoj je rekao: „Uvek si odlučna da me ocrniš. Pa, u svakom slučaju, poljubac svakom od vas i zapamtite: šta je bilo, bilo je. Zagrljaj, Če.“

Pre dve godine, Aleida Gevara Marč, posećujući Argentinu, sećala se ljubavi svojih roditelja: „On je bio njen prvi dečko, njen ljubavnik, njen pratilac, njen učitelj, njen vodič, otac njene dece. On je bio sve. Njihova ljubav je bila dirljiva. Moj otac je bio čovek koji ju je voleo bez pogovora, u borbi, koji ju je poštovao i smatrao je sebi ravnom. I, uprkos tome što je bio hrabar i jak čovek, bio je sposoban da je zamoli za pomoć jer mu je, da bi sledio njegov put, bila potrebna njena podrška. A ona ga je podržavala.“

Aleida i Če su imali još troje dece: Kamila Gevaru Marča, rođenog 20. maja 1962; Seliju Gevaru Marč , rođenu 14. juna 1963; i Ernesta Gevaru Marča , rođenog 24. februara 1965. Gevara je posvetio poseban odlomak ovom drugom u pismu koje je poslao svojoj deci iz Bolivije mesecima pre svoje smrti. Primalac tog odlomka je trebalo da napuni dve godine. Pismo je datirano: „Odnekle iz Bolivije, 1966.“ A Gevara je rekao svom sinu:

„Tatino, odrasti i postani čovek, pa ćemo videti šta da radimo. Ako imperijalizam još uvek postoji, izaći ćemo i boriti se protiv njega; ako se završi, ti, Kamilo i ja možemo ići na odmor na Mesec.“

Kada je želela da mu se pridruži na bojištu, uvek je odvraćao. Najupornija je bila u želji da ode kod njega u Kongo, a odatle joj Če poslao sada već čuveno pismo
 „Voli me strastveno, ali razumevajući.“ Prateći svoj moto: „Moraš da se očvrsneš, a da ne izgubiš nežnost“, napisao je svojoj ženi: „ Ne ucenjuj me. Ne možeš doći ovde sada niti za tri meseca. Za godinu dana biće nešto drugo, pa ćemo videti. Moramo ovo pažljivo analizirati. Suština je da kada dođeš nisi 'dama' već borac, i za to se moraš pripremiti, barem na francuskom. (...) Tako je prošao dobar deo mog života; morala sam da obuzdavam naklonost zbog drugih razloga i ljudi koji veruju da imaju posla sa mehaničkim čudovištem. Pomozi mi sada, Aleida, budi jaka i nemoj mi predstavljati probleme koji se ne mogu rešiti. Kada smo bili u braku, znala si ko sam. Učini svoj deo dužnosti da put učiniš podnošljivijim, koji je još uvek veoma dug. Voli me, strastveno, ali razumevajući, moj put je obeležen, ništa me neće zaustaviti osim smrti. Ne sažaljevaj se; jurišaj na život i osvoji ga, i napravićemo neke delove puta.“ Zajedno. Odgajaj decu. Ne razmazuj ih, nemoj ih previše maziti, posebno Kamila. Nemoj ni pomišljati da ih napustiš jer nije fer. Oni su deo nas. Grli te dugim, slatkim zagrljajem, tvoj Tatu.

Iskustvo u Kongu završava se katastrofom i Gevara piše svojoj ženi nekoliko redova u kojima preovladava gorak i neizbežan humor:

„Reći ću ti samo da su se moje trupe, na koje sam se osećao ponosno i samouvereno prvih dana, počele rastvarati, ili bolje rečeno, omekšavale poput putera u tiganju i izmakle mi iz ruku. Vratio sam se putem poraza, sa vojskom senki. Sve je prošlo i dolazi poslednja faza mog putovanja, ona definitivna; sada će me pratiti samo šačica izabranih sa zvezdama na čelu (one Martijeve, a ne komandantove) (...) Razdvajanje obećava da će biti dugo. Nadao sam se da ću moći da te vidim u tranzitu onoga što je izgledalo kao dug rat, ali to nije bilo moguće. Sada će između nas biti dosta neprijateljske zemlje, pa će čak i vesti postati skuplje. (...) Kada sam bio u svojoj birokratskoj pećini, sanjao sam da uradim ono što sam počeo da radim; a sada, i na ostatku putovanja, sanjaću o tebi i dečacima koji odrastaju.“ Neumoljivo. Kakvu čudnu sliku moraju imati o meni i koliko će im biti teško da me jednog dana vole kao oca, a ne kao udaljeno, poštovano čudovište, jer će to biti obaveza. Sada kada sam zatvoren, bez neprijatelja u blizini i bez ikakvih nepravdi na vidiku, potreba za tobom postaje virulentna, a takođe i fiziološka, i Karl Marks ili Vladimir Iljič ne mogu uvek da je smire.“ I potpisuje se kao „Ramon“, lažno ime koje će koristiti za ulazak u Boliviju sledeće godine.

Afera "Tamara"

Gevara napušta Kongo i skriva se u kubanskoj ambasadi u Dar es Salamu, u Tanzaniji. Težak je pedeset kilograma. Mora da se oporavi od rana. Putuje u Prag gde oseća da može bolje da planira svoju budućnost kao gerilac. Upravo u Pragu se rađa veza između Gevare i Tamare Bunke, argentino-nemačke prevoditeljke koju je Če upoznao godinama ranije prilikom svoje prve posete Berlinu . Tamara, poznata kao „Tanja“, ubijena je mitraljeskom vatrom bolivijske vojske mesec i po dana pre Čeovog atentata.

„Slučaj Tamara“ je bio predmet žestoke svađe između Aleide, koja nikada nije krila svoju ljubomoru, i Čea.

Gevara, koji je sebe smatrao lošim pesnikom, napisao je pesmu za Aleidu u kojoj ponovo koristi Hikmetov stih. Fragment te pesme glasi: „Izlazim da gradim izvore krvi i maltera / i ostavljam u udubljenju svog odsustva, / ovaj poljubac bez poznate adrese. (...) Ako me predodređeni za tamno sedište temelja, / čuvaj ga u maglovitoj arhivi sećanja; / koristi ga u noćima suza i snova… / Zbogom, jedina moja, / ne drhti pred glađu vukova / niti u stepskoj hladnoći odsustva; / Uzimam te na stranu svog srca / i zajedno ćemo nastaviti dok put ne nestane…“

Strahovao je kako će ga deca posle svega prihvatiti.

 „Kako čudnu sliku moraju imati o meni i koliko će im biti teško da me jednog dana vole kao oca, a ne kao udaljeno i poštovano čudovište, jer će to biti obaveza“, napisao je pre nego što je krenuo za Prag, na svoje dugo putovanje sa Bolivijom kao konačnom destinacijom, kao urugvajski trgovac i pod maskom koja ga je činila neprepoznatljivim,

Gevara je ostavio malu svesku sa ličnim beleškama za Aleidu u rukama Fidela Kastra: „ Ljubavi: došlo je vreme da ti pošaljem oproštaj koji ima ukus svetog polja (kao mrtvo lišće, kao nešto daleko i neiskorišćeno, barem). Želeo bih da to učinim sa onim figurama koje ne dosežu margine i koje se obično nazivaju poezijom, ali nisam uspeo; imam toliko intimnih stvari za tvoje uho da reč postaje tamničar, a kamoli oni neuhvatljivi algoritmi koji uživaju u razbijanju mog talasa. Nisam dobar za plemenitu profesiju pesnika. (...) Ovako te volim, sa sećanjem na gorku kafu u svakom bezimenom jutru i , uravnoteženim pepelom duvana i nejasnim gunđanjem koje brani besprekorni jastuk (...) Sada će to biti pravi oproštaj; blato me je ostarilo za pet godina; ostaje samo poslednji skok, onaj definitivni. (...) Prošlost je gotovo; ja sam budućnost na putu . Ne zovi me, ne bih te čuo; mogu samo da razmišljam o tebi u sunčanim danima, pod obnovljenim milovanjem metaka (...) Baciću spiralni pogled, poput poslednjeg okreta psa kada se odmara, i dodirnuću ih pogledom, jednog po jednog i sve zajedno. Ako ikada osetiš impozantnu silu pogleda, ne okreći se, ne prekidaj čaroliju, nastavi da mi kuvam kafu i dozvoli mi da te živim zauvek u večnom trenutku.

Konačno, Aleida Marč je dobila pismo od Peruanca Huana Pabla Čanga , „El Čino“, od Če Gevare od 2. decembra 1966. godine, iz njegovog kampa u Njankauasuu, koji je Čang posetio: „Koristim putovanje prijatelja da ti pošaljem ova pisma. Naravno, mogla bi se poslati poštom, ali „nezvanični“ način deluje intimnije. Mogla bih ti reći da mi nedostaješ do te mere da gubim san, ali znam da mi ne bi verovala, pa se uzdržavam. Ali ima dana kada nostalgija nekontrolisano napreduje i obuzima me. Posebno za Božić i Novu godinu, ne znam koliko mi nedostaju tvoje ritualne suze, pod nebom novih zvezda koje su me podsećale koliko sam malo dobila od života na ličnom nivou (...) Moj život ovde nije baš zanimljiv, volim svoj posao, ali je ekskluzivan i ponekad malo naporan. Učim kada imam vremena i sanjam u nekim trenucima; igram šah, bez protivnika mog kalibra i puta.“ dosta. Gubim težinu, malo me muči nostalgija, i opet malo posla. Poljubi decu, sve ostalo, i primi poljubac pun uzdaha i drugih tuga od svog jadnog, ćelavog Muža .

Aleida Marč će zauvek pamtiti svoj poslednji susret sa Če Gevarom. U oktobru 1966. godine, u sigurnoj kući u Havani pre putovanja preko Evrope u Boliviju, Gevara, sada preobražen u „Starog Ramona“, ćelav, sa debelim naočarima i ostarelog izgleda, želeo je da se oproste od svoje dece.

„ Kada su deca stigla, upoznala sam ih sa ovim čovekom, urugvajskim prijateljem mog tate koji je želeo da ih upozna. (...) I za Čea i za mene, to je bio veoma težak trenutak , posebno za njega, jer je biotako blizak njima, a nije mogao da razgovara sa njima ili da se prema njima ophodi kako je želeo, to je bio veoma težak test.“

Gevara je iz te kuće otišao na aerodrom u Havani. Aleida Marč ga više nikada nije videla.