Če Gevara je bio strastven i posvećen idealima revolucije, s dubokom verom u jednakost i pravdu. Imao je neustrašiv duh i bio spreman da rizikuje sve za ono u šta je verovao, čak i svoj život. Njegova disciplina i radna etika su bile izuzetne, često je postavljao visoke standarde kako sebi, tako i drugima. Če je bio izuzetno harizmatičan vođa, sposoban da inspiriše ljude oko sebe, ali istovremeno nepopustljiv prema onima koji nisu delili njegovu predanost cilju. Njegova odlučnost i spremnost na žrtvu činili su ga ikonom revolucionarnog pokreta, ali i kontroverznom figurom, kako zbog metoda koje je koristio, tako i zbog svojih nepopustljivih stavova.
Argentinski marksistički revolucionar, političar, lekar, pisac, gerilski vođa, diplomata i vojni teoretičar za jedne je simbol klasne borbe, za druge krvnik koji je pobio hiljade nevinih, prešao je dug put od revolucionara do pop ikone.
Potekao iz imuće porodice
Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj argentinskoj porodici. Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, bio je arhitekta po struci, i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Njegova majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla.
Bio je najstariji od petoro dece, a dve godine posle rođenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od astme. Kako lečenje nije pomoglo, roditelji su odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi.
Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude. U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine.
Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu”.
Nije voleo da se kupa
Kao dečak, dobio je nadimak “Chancho” odnosno “Svinja”, zato što nije voleo da se kupa. Košulje je menjao jednom nedeljno i ređe. Učitelji su mu prigovarali zbog tih loših navika, ali su mu češće gledali kroz prste, budući da je bio odlikaš. U slobodno vreme učestvovao je na šahovsakim turnirima i čitao poeziju, kao i Marksa. Ni kasnije, kao student medicine, nije gubio previše vremena na sitnice poput higijene.
Putovanje koje mu je promenilo život
Ludovao je za motorima. Početkom pedesetih, na dva točka je proputovao čitavu Latinsku Ameriku i delove SAD-a. To je uveliko promenilo njegov pogled na svet: upoznao je siromaštvo i shvatio koliko je kolonijalizam pogubno uticao na živote stanovnika njegovog kontinenta.
Za sve to vreme dok je putovao na dvotočkašu sa prijateljem, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste” (šp. Diarios de motocicleta), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa, 2004. godine se pretočio i na filmsko platno, pod imenom „Dnevnik motocikliste”. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima”, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca” i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja”, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu”.
Desna ruka Fidela Kastra
S Fidelom i Raulom Kastrom upoznao se u Meksiku, gde je radio u bolnici. Ubrzo su počeli pripremati napad na Kubu, koja je tada bila pod upravom američke marionete, diktatora Batiste. “Invazija” je izvršena 1956. tako što je stari, klimavi kruzer u koji je prodirala voda pristao uz obalu. Od 82 pobunjenika, preživela su dvadeset dvojica, uključujući Če Gevaru i braću Kastro. Borbe su potrajale naredne tri godine, nakon čega je Batista zbrisao u Dominikansku republiku noseći sa sobom 300 miliona dolara, a Če je postao Kastrova desna ruka.
Junak ili zločinac?
Oni koji u njemu vide borca za pravdu prećutkuju činjenicu da je odgovoran za smrt 2.000 ljudi. Čim je Batista svrgnut, stotine njegoviš pristalica je likvidirao po kratkom postupku, smatrajući da u revolucionarnim vremenima nema mesta za buržoaske tričarije poput poštenog suđenja. Kasnije je pred streljačke vodove stavljao brojne muškarce, žene, pa čak i decu, smatrajući ih protivnicima Kastrovog režima, a kolegi gerilcu za kojeg je sumnjao da mu nije lojalan je “sprašio” metak u čelo. Uz to je zatvarao homoseksualce i gušio verske slobode. I da, organizovao je koncentracioni logor za “nepoželjne”.
Srbin predvodio hapšenje
Pokušaj da pripremi revoluciju u Boliviji bio je neuspešan. Uhapšen je 8. oktobra 1967. kod sela La Igera, nakon kratkog i slučajnog okršaja vatrenim oružjem, bolivijska vojska je iz zasede uhvatila Čea i jednog njegovog saborca.
Bio je ranjen u nogu i nije mogao da se brani. Kada su shvatili ko je u pitanju, vojnici su odmah pozvali svog nadređenog, kapetana Garija Pradu.
Šifrovana poruka obaveštenja je glasila: „Imamo tatu u rukama.”
Međutim, malo ljudi zna da je Odredom "Zelenih beretki", specijalne jedinice vojske Bolivije, koji je zarobio poznatog kubanskog revolucionara, komandovao pukovnik Andres Selić Srbin iz Crne Gore.
Srbin sa nadimkom Čop rođen je 1927. godine u La Pazu kao Andrija Selić. Odrastao je u porodici Božidara Selića, iseljenika iz Morače, koji se 1920. godine doselio u Argentinu i potom preselio u Boliviju. U Boliviji je mladić dobio novo ime Andres Selić. Ubrzo je završio Vojnu akademiju u La Pazu i američku Vojnu akademiju Vest Pointu.
U čekanju da dođu nadležni nadređeni, Gevara je prebačen u obližnju seosku školu. Tu je prvi stigao upravo pukovnik Andreas Selić, a sutradan ujutru, 9. oktobra, i Feliks Rodrigez, agent CIA kubanskog porekla, tada pod pseudonimom Feliks Ramos Medina. On je svojim pretpostavljenima u Vašingtonu odmah javio o hvatanju Čea, potvrđujući do tada nezvanične novosti.
Oko podneva tog 9. oktobra, iz La Paza je stigla šifrovana poruka: „Izdajte pasoš za tatu”. Za sve vreme od hvatanja, Če nije pristao na ispitivanje. Bolivijski vozač helikoptera Haime Nino de Guzman, koji je prisustvovao događaju, opisivao je kasnije da je Gevara izgledao užasno: bio je ranjen u desni list, odeća mu je bila pocepana, a kosa prljava. Uprkos tome, Guzman se seća da je „Če držao glavu visoko, gledao svakog direktno u oči i samo tražio da mu se da duvana da zapali.”
Pred samo izvršenje smrtne kazne iz prkosa je čak pljunuo u lice jednog od visokih oficira koji su se tu zatekli. Za izvršenje pogubljenja izabrana je „zelena beretka”, narednik Mario Teran; ne zna se da li se sam prijavio ili su ga odredili. Feliks Rodrigez mu je dao instrukciju da ne puca u glavu, nego od vrata nadole.
U svojoj knjizi „Če Gevara — život, smrt, legenda”, Borislav Lalić navodi da su mu poslednje reči pre streljanja, upućene unervoženom naredniku, bile: „Uozbilji se, momče. Treba da pucaš u čoveka.” Džon Li Anderson, međutim, u svojoj knjizi „Če Gevara: revolucionarni život”, navodi da su mu poslednje reči bile: „Pucaj, kukavico. Ubićeš samo čoveka.”
Upucan je iz karabina, najpre u desnu stranu grudnog koša, zatim u desno rame, u nogu, stomak i u levu stranu grudnog koša. Dok je izgovarao poslednje reči, jedan vojnik mu je prišao i ispalio još jedan metak u vrat, nakon čega je izdahnuo. Vojni lekar amputirao mu je ruke, koje su potom u staklenoj tegli poslane u Argentinu zbog identifikacije.
Časopis „Tajm” proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka, a čuvenu fotografiju Gevare, koju je načinio Alberto „Korda” Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom 20. veka”.
Susret sa Titom
Josip Broz Tito je primio Če Gevaru samo pola godine nakon svrgavanja Batistine diktature, nakon što je Kubanac po instrukciji Fidela Kastra zatražio prijem kod jugoslovenskog ambasadora i zamolio posetu Jugoslaviji. Naglasio je da "želi da prenese Titu pozdrave Kastra, jer ga na Kubi smatraju herojem i uzorom u borbi za nezavisnost i ravnopravnost". Do susreta je došlo na Brionima 18. avgusta 1959. godine.
Već u julu na Kubu kao podrška je stigla prva zvanična jugoslovenska delegacija, a mesec dana kasnije u Jugoslaviji je, u ekonomskoj "Misiji dobre volje", upravo Če. Ostalo je zabeleženo da je boravio tri dana u Beogradu, a zatim i na Brionima.
Prenoćio je dve noći u hotelu "Metropol", gde je 12. avgusta organizovan svečani ručak, posetio Beogradski sajam knjiga (u avgustu) u poznatom "izdanju" - zelenoj uniformi i čizmama. Sa Josipom Brozom je razgovarao o odnosima dve zemlje, a u pauzi o ekskluzivnim kubanskim kohiba cigarama. Iste godine otvorene su ambasade u Beogradu i Havani.
