„Lela, znaš li uopšte šta radiš?“ – Milicina poruka je bljesnula na ekranu dok sam sedela na prozoru svoje sobe, gledajući kako se kiša sliva niz ulicu. Ruke su mi se tresle, a srce je lupalo kao da će iskočiti iz grudi. Nisam joj odgovorila. Nisam imala snage. Ono što mi je Aleksa rekao sinoć odjekivalo mi je u glavi: „Ti si jedina koja me čini živim. Ali ne mogu da ostavim Anju. Deca su još mala…“
Sećam se svog prvog susreta sa Aleksom kao da je bio juče. Bila sam na promociji knjige, sama, sa čašom vina u ruci, kada je seo pored mene. Njegov osmeh je bio topao, pogled iskren, a reči su tekle lako kao da se poznajemo godinama. „Lela, ti si posebna“, rekao je te iste večeri. Nisam znala da je oženjen. Nisam ga čak ni pitala. Bila sam umorna od samoće, od praznih razgovora i lažnih obećanja. Bio je drugačiji – ili sam bar tako mislila.
Kada sam saznala istinu, već sam bila zaljubljena. „Nisam ovo planirao“, šapnuo mi je dok smo sedeli u njegovom autu na parkingu. „Ali ne mogu da živim bez tebe.“ Verovala sam mu. Verovala sam da će izabrati mene. Da će me voleti otvoreno, bez skrivanja i laganja.
Moja najbolja prijateljica Milica je prva saznala. „Lela, on te nikada neće izabrati. Ti si samo njegov beg od stvarnosti“, rekla mi je dok smo pile kafu u gradu. „Ne poznaješ ga kao ja!“, vikala sam, osećajući kako mi suze naviru na oči. „Ne znaš kako me gleda, kako me drži za ruku…“ Milica je samo odmahnula glavom.
Dani su prolazili u iščekivanju njegovih poruka, u tajnim sastancima u hotelima na periferiji grada, u lažima koje sam izmišljala roditeljima i prijateljima. Mama me je pitala: „Lela, zašto si uvek umorna? Zašto više ne dolaziš na nedeljni ručak?“ Nisam imala odgovor. Tata je ćutao, ali sam mogla da vidim zabrinutost u njegovim očima.
Jedne noći, dok smo ležali u hotelskoj sobi, Aleksa mi je rekao: „Možda jednog dana... Kad deca odrastu...“ Tada sam prvi put osetila hladnoću u njegovom glasu. Počela sam da sumnjam u sebe - ne u njega, već u sebe. Šta ako je Milica bila u pravu? Šta ako sam ja samo privremena uteha?
Počela sam da gubim sebe. Prestala sam da pišem pesme. Prestala sam da idem na izložbe ili koncerte. Sve što sam radila jeste da čekam - čekam njegovu poruku, njegov poziv, njegovo obećanje koje nikada nije stiglo.
Jednog dana, dok sam stajala ispred ogledala, gledajući tamne krugove ispod očiju, moja mama je tiho ušla u sobu. „Lela, dete moje, šta se dešava sa tobom?“ Pogledala sam je i zaplakala pred njom prvi put kao dete. „Mama, volim ga... ali on nije moj.“ Mama me je zagrlila i šapnula: „Niko ne zaslužuje da bude drugi. Vrediš više od toga.“
Te noći sam napisala Aleksi poruku: „Ne mogu više ovo da izdržim. Ili me izaberi ili me pusti.“ Nije odmah odgovorio. Prošla su dva dana tišine, kidajući mi dušu. Trećeg dana stigla je kratka poruka: „Ne mogu sada ovo da izdržim. Žao mi je.“
Slomilo me je. Osećala sam se kao da mi je neko iščupao srce iz grudi. Milica me je pronašla kako plačem na klupi ispred zgrade. Sela je pored mene i rekla: „Znaš, Lela, nije tvoja krivica što si volela pogrešnog muškarca. Ali sada moraš više da voliš sebe nego njega.“
Prošlo je nekoliko meseci otkako sam ga poslednji put videla ili čula. Polako sam se vraćala sebi – počela sam ponovo da pišem, da izlazim sa prijateljima, da se smejem bez griže savesti. Ali rana je ostala.
Danas, kada prolazim pored mesta gde smo se prvi put sreli, srce mi drhti, ali znam da više ne mogu biti ničija tajna. Naučila sam da ljubav ne bi trebalo da boli ovako.
Ponekad se pitam – koliko nas još uvek sedi samo u svojim sobama čekajući poruku koja nikada neće stići? Koliko nas pristaje da budemo drugi, misleći da ćemo jednog dana biti prvi? Da li je vredelo? Da li biste sebi oprostili?
