„Jesi li dobro, Lana?“ upitala me je mama dok sam zurila u ekran telefona, srce mi je lupalo. Prsti su mi drhtali dok sam gledala fotografiju na Instagramu: Ivan, moj bivši dečko, grli neku tamnokosu devojku. Njihova lica su se smejala, a ispod slike je bio komentar: „Sve je lakše sa tobom.“ Osetila sam kako mi se stomak okreće.
„Dobro sam, mama“, slagala sam, pokušavajući da sakrijem suze koje su mi navirile na oči. Povukla sam se u svoju sobu, zatvorila vrata i sela na krevet. Glava mi je zujala: Kako je mogao tako brzo da ode? Zar mu nisam ništa značila? Sećanja na naše šetnje po keju, naše zajedničke kafe u onoj maloj poslastičarnici na bulevaru, sve to mi se sada činilo kao tuđi život.
Nisam imala snage ni za šta. Dani su prolazili u magli; išla sam na posao, ali nisam bila tamo. Moja koleginica Mirela me je jednom povukla u stranu: „Lana, nisi više ista stara ti. Znam da patiš, ali moraš da se opustiš.“
„Kako da se opustim?“ očajnički sam je upitala. „On je bio sve što sam imala. Planirali smo budućnost, Mirela!“
„Znam... Ali imaš sebe. Imaš nas. I imaš veru, zar ne?“
Te večeri, kada sam stigla kući, sela sam ispred ikone Svete Petke koju mi je baka ostavila. Prvi put posle dugo vremena, sklopila sam ruke i počela da se molim. Nisam znala šta tačno tražim – možda samo malo mira u srcu.
„Bože, pomozi mi da oprostim Ivanu. Pomozi mi da pronađem mir i da ne mrzim njega ili sebe.“
Narednih dana sam pokušavala da se držim rutine. Subotom bih išla na Kalenić sa tatom da kupimo povrće, a nedeljom na liturgiju sa mamom. Ali svaki put kada bih prošla pored mesta gde smo Ivan i ja provodili vreme, srce bi mi preskočilo.
Jedne večeri, dok sam sedela sa bratom u kuhinji, on me je pitao: „Lana, jesi li ikada pomislila da možda on nije pravi za tebe?“
„Šta hoćeš da kažeš?“
„Pa... uvek si govorila da želiš nekoga ko će te podržati u svemu. A Ivan... znaš koliko te je puta povredio svojim rečima. Sećaš li se kada ti je rekao da si previše osetljiva?“
Setila sam se te noći kada smo se posvađali jer nisam htela da idem na žurku njegovih prijatelja. Rekao mi je da sam dosadna i da ga gušim. Oprostila sam mu tada jer sam mislila da ljubav mora da boli.
Ali sada, gledajući unazad, shvatim koliko sam sebe zanemarivala.
Jednog dana sam odlučila da sama odem u crkvu Svetog Marka. Stajala sam u ćošku i pustila suze da teku. „Bože, ako postojiš, pokaži mi put. Ne želim više da budem zarobljena u prošlosti.“ U tom trenutku, osetila sam mir – kao da mi neko šapuće da će sve biti u redu.
Počela sam više da razgovaram sa mamom o svemu što me je mučilo. Ona je prošla kroz sličan bol kada ju je tata prevario pre mnogo godina. „Vera mi je pomogla da mu oprostim“, rekla mi je jednom dok smo pile čaj od kamilice. „Nije lako, ali kada se oslobodiš gorčine u srcu, osećaš se slobodno.“
Moja prijateljica Sanja me je nagovorila da odemo u Sombor za vikend. Šetale smo starim ulicama, jele kremaste kolače i smejale se kao nekada. Osećala sam kako se polako vraćam sebi.
Jedne večeri sam dobila poruku od Ivana: „Znam da nije fer što ti pišem, ali želim da ti se zahvalim na svemu. Nadam se da si dobro.“
Nisam mu odmah odgovorila. Prvo sam pročitala poruku nekoliko puta, a zatim otišla do ikone Svete Petke. Molila sam se za njega – iskreno – prvi put bez ljutnje.
Nakon toga, napisala sam mu: „Želim ti sve najbolje. Žao mi je ako sam te ikada povredila.“ Kada sam poslala poruku, osetila sam olakšanje koje nisam osetila dugo vremena.
Dani su prolazili i osećala sam sve više mira u sebi. Počela sam da volontiram, pomažem starijima u svom komšiluku i provodim više vremena sa porodicom. Vera je postala moj oslonac – ne zato što očekujem čuda, već zato što mi daje snagu da prihvatim ono što ne mogu da promenim.
Nedavno sam srela Ivana na tramvajskoj stanici. Pogledali smo se i samo klimnuli glavom – bez gorčine, bez tuge.
Danas znam da ljubav prema sebi dolazi ispred svega. I da vera nije bekstvo od bola, već način da se prebrodi.
Ponekad se pitam: Koliko nas još uvek hoda ovim gradom sa slomljenim srcem, tražeći mir? Možda je vreme da više govorimo o tome kako vera može biti lek za dušu.
