Ljubav posle određenih godina u našem društvu idalje je tabu, a još ako je sa nekim ko nije iste veroispovesti, to izaziva sve veći skandal. Međutim priča gospođe Anike dokaz je da ko u ljubav veruje, sreća ga čeka iza ćoška, a ona poručuje: "Možda danas neko treba da čuje moju priču i da se usudi da napravi drugi početak".
Njenu ispovest vam prenosimo u celosti:
„Anka, šta radiš? Opet sediš na toj klupi sama kao duh!“, viknula je moja komšinica Marija dok je prolazila pored mene noseći pune kese iz prodavnice. Pogledala sam je preko naočara i samo slegnula ramenima. Nije znala da je ta klupa postala jedino mesto gde sam se osećala kao da još uvek pripadam ovom svetu. Moja deca su daleko, unuci me zovu samo kada im treba novac, a moj stan je prevelik i previše hladan otkako je Ivo umro.
Nisam očekivala ništa više od života. Iskreno, bila sam umorna od svega – od praznih razgovora, od pogleda punih sažaljenja, od tišine koja me je gušila svake večeri. Ponekad sam zavidela onima koji su pričali o svojoj „drugoj mladosti“, ali sam se uvek tešila da su to bajke za naivne.
Tog dana, dok sam gledala golubove kako kljucaju mrvice hleba, jedan stariji gospodin je seo pored mene. Imao je kapu na glavi i pogled koji je govorio da je mnogo toga prošao. „Dobar dan, gospođo. Mogu li da sednem?“, tiho je upitao. Klimnula sam glavom, ne želeći da započnem razgovor. Ali on nije odustajao.
„Zovem se Izet. Prvi put te vidim ovde, a dolazim skoro svaki dan.“
„Anka“, odgovorih kratko, ne skidajući pogled sa golubova.
„Znaš, moja pokojna žena je uvek govorila da su golubovi simbol vernosti. Možda zato i dolazim ovde – podsećaju me na nju“, reče i uzdahnu.
Ne znam zašto, ali te reči su me pogodile pravo u srce. Prvi put posle dugo vremena osetila sam da neko razume moju tugu. Počeli smo da razgovaramo – prvo o vremenu, zatim o deci, o Sarajevu, odakle je on bio pre rata.
Prolazile su nedelje, a naši susreti na klupi postali su svakodnevnica. Smejali smo se sitnicama, delili uspomene i tuge. Jednog dana me je pitao: „Anka, da li bi želela da popiješ kafu sa mnom?“ Osetila sam kako mi srce preskače kucanje. Nisam pila kafu sa muškarcem otkako je Ivo umro pre deset godina.
Složila sam se. Otišli smo u mali kafić na uglu, gde su nas svi gledali kao u čudo. Konobarica nam je namignula: „Eto, još ima nade za nas stare!“ Smejali smo se kao deca.
Ali sreća nije dugo trajala bez problema. Moja ćerka Jelena je došla iz Nemačke i zatekla nas kako sedimo zajedno na balkonu. „Mama, ko je ovaj čovek? Šta će ljudi reći? Sada ćeš praviti skandale u selu!“, vikala je.
Izetov sin Emir je bio još gori: „Babo, šta će reći tvoja porodica u Sarajevu? Da si našao ženu? Sramota!“
Osećala sam se kao da sam ponovo mlada devojka, čiji roditelji brane ljubav zbog mog prezimena ili veroispovesti. Ali ovog puta nisam htela da odustanem. Pogledala sam Jelenu pravo u oči: „Ceo život sam živela za tebe. Sada želim da živim za sebe. Ako te muči što sam srećna – to je tvoj problem, ne moj!“
Dani su prolazili u napetosti. Jelena nedeljama nije razgovarala sa mnom. Izet je bio depresivan zbog sina, ali bi mi svakog dana donosio ružu iz parka i govorio: „Anka, ljubav ne poznaje godine ni granice.“
Jednog dana sam dobila poruku od unuke Tine: „Bako, čula sam za Izeta. Samo želim da kažem da te podržavam. Svako zaslužuje da bude srećan.“ Plakala sam satima od sreće.
Izet i ja smo odlučili da zajedno odemo na more – prvi put posle toliko godina mogla sam da osetim miris soli i čujem talase bez tuge u srcu. Držali smo se za ruke kao tinejdžeri dok su nas ljudi gledali sa osmesima ili čuđenjem.
Na putu kući, Jelena me je dočekala na vratima: „Mama... možda sam bila previše stroga. Samo... plašim se da ćeš ponovo biti povređena.“ Zagrlila sam je i šapnula: „Ne boj se za mene. Naučila sam da nikad nije kasno za novu sreću.“
Sada sedim na istoj klupi sa Izetom i posmatram golubove. Srce mi je puno zahvalnosti što nisam odustala od sebe kada su svi drugi mislili da treba samo da sačekam kraj.
