Bilo je leto 1993. godine. Milka, šesnaestogodišnja devojčica vedra, sa osmehom na licu i puna nade, prvi put je volela. Jovan je bio godinu dana stariji, sin obućara iz kraja. Svirao je gitaru, a skoro uvek su bile u pitanju pesme koje su posvećene samo njoj.
Voleli su se naivno, čisto, potpuno.
„Znaš li, Milka,“ šaptao je, „s tobom ništa nije strašno. Ni rat, ni siromaštvo, ni budućnost.“
„I meni si ti jedino svetlo kad sve drugo utihne“, odgovarala bi mu ona, gledajući ga kao da je već njen muž, saputnik, ceo život.
Ali život nije bio pesma. I ništa nije trajalo dugo.
Očeva odluka
Otac ju je jedne večeri pozvao u sobu. Na stolu su bili rakija, pečat i ugovor. Brak. Dogovoren brak. Mladoženja — lekar iz Beograda, Borko, 38 godina, udovac, imućan, ozbiljan.
„Za tebe je gotovo. Nećeš propasti kao ja. Bićeš žena s mužem, ne s pesnikom bez krova nad glavom.“
Milka je vrištala. Klečala. Preklinjala.
„Tata… volim Jovana! Ne možeš mi to uraditi!“
Ali pogled oca bio je stena. A majka je ćutala. Ujutru su je odveli kod šnajderke, da joj uzmu mere za venčanicu.
Život pod kristalnim zvonom
Beograd joj je bio stran. Borko je bio stranac. Sve je bilo belo, čisto, skupo – ali hladno.
„Naviknućeš se“, govorila joj je svekrva.
„Bolje da plačeš u stanu od 120 kvadrata nego pod čergom.“
Milka se nije navikla. Rodila je ćerku i sina. Bila je uzorna supruga. Učila je da ćuti, da se smeje kad treba, da kuva čorbu kakvu Borko voli, da izgleda dostojanstveno.
Ali noću, dok su svi spavali, plakala je u jastuk. Pisala pisma Jovanu u mislima.
Sećanje što ne bledi
Prošle su godine. Deca su porasla. Milka je starila dostojanstveno – i dalje lepa, ali sa očima koje su govorile da u njima nešto nije do kraja živelo.
Jedne zime, u staroj kutiji sa stvarima iz gimnazije, pronašla je cedulju:
„Ako te uzmu, čekam te svake godine u julu, na Adi. Pod platanom kod vode. — J.“
Zaledila se. Da li je to bila istina? Ili samo uspomena koju je zaboravila?
Te godine, prvi put, sama je otišla na Adu. Sedela je satima, ali nikog nije bilo. Ni sledeće godine. Ni one posle.
Ali 16 godina kasnije — desilo se.
Susret pod starim platanom
Bio je julski dan, sunce je pržilo, reka mirisala na alge i detinjstvo. Milka je sedela na klupi, s knjigom u krilu. Onda je čula glas.
„Ako je i dalje Andrić, onda si to ti.“
Okrenula se. Noge su joj zakazale. Stajao je tamo – Jovan. Stariji, ali sa istim onim krupnim zubima, ali isti onaj osmeh. Iste oči.
„Ti si...“ prošaptala je.
„Dolazim svake godine u julu. Nisam znao da li si živa. Ili srećna.“
Sela je. Ruke su joj drhtale.
„Nisam srećna, Jovane. Bila sam dobra supruga. Majka. Sve što su mi rekli da budem. Ali nikad nisam bila svoja.“
Ćutali su dugo. A onda se Jovan nagnuo ka njoj.
„Znaš li, Milka, da si još uvek najlepša stvar koja mi se dogodila?“
Ljubav što ne stari
Jovan se nikad nije oženio, kaže da je imao par neuspešnih veza, ali da je čekao da mu se ona vrata i nadao se da će se to desiti. Šetali su uz reku, pričali. O životima koje su proživeli bez jedno drugog. O svemu što su mogli biti.
„Mislila sam da si me zaboravio“, rekla je.
„Nisam. Samo sam prestao da te tražim očima. Ali nikad iznutra.“
Bilo je kasno popodne kad su se ponovo našli u zagrljaju. Ne strasnom, ne mladalačkom – već onom tihom, sigurnom, kakav se čeka celog života.
Ispod kože ostaje ono što srce ne zaboravi
Te večeri, Milka se vratila u stan. Borko je čitao novine. "Moram da ti kažem nešto“, rekla je mirno. „Ne želim više da glumim svoj život.“
On je podigao pogled. Prvi put nije bilo ljutnje. Samo tuga.
Nije se derao. Nije branio. Samo je rekao: „Idi.“
Novi početak u senkama istih platana
Mesec dana kasnije, Milka se preselila. Iznajmila stan u Zemunu. Učila da živi sama. Da jede kad je gladna, da plače kad hoće, da voli ponovo.
S Jovanom nije obnovila ljubav, ali je Jovan došao u njen život samo da se otkači od nesrećne ljubavi. I bila mu je zahvalna celim bićem.
