Ne pamtim mnogo saveta iz detinjstva. Vreme, ljudi i okolnosti se promene, ali neke reči – one ostanu zauvek. Jednu rečenicu mi je moja baka rekla kad sam bila možda premlada da uopšte razumem njeno pravo značenje. A opet, urezala mi se dublje od svega što sam učila u školi, čitala u knjigama ili čula od psihologa.
Rekla mi je jednostavno:
“Pametna žena zna kad da ćuti, a kad da pogleda u oči i kaže – sad ćemo zajedno, a ne jedno protiv drugog.”
Tada mi je to zvučalo kao nešto iz starog vremena, iz neke druge ere kada su žene trpele i ćutale. Ali kako sam odrastala, i ulazila u ozbiljan odnos, pa brak, pa roditeljstvo – shvatila sam da nije govorila o ćutanju iz straha, nego o mudrosti da se ne pravi buka kad je tišina jača. Nije govorila o potčinjavanju, nego o umeću da ljubav ne bude borba za prevlast, već partnerstvo u najdubljem smislu.
Tu rečenicu sam prenela i svojoj ćerki. Ne kao lekciju, nego kao priču. Usput, uz kafu, kroz život. Nije odmah razumela. Ali danas, kada je već nekoliko godina u braku, često mi kaže:
“Hvala baki. Nije bila stara škola – bila je ispred svog vremena. Zahvaljujući toj rečenici, nisam jednom spasila brak. Više sam puta spasila sebe.”
I tada znam – ono što ostane izgovoreno iz srca, nikad ne zastari.
