Priča se da je Olivera Marković našoj glumici koja je nedavno preminula otela najveću ljubav: Do poslednjeg dana je patila za njim, iako je bila udata za drugog

Olivera Marković, jedno od najvećih imena jugolsovenske kinematografije zbog čije lepote se zaustavljao i saobraćaj, ostavila je iza sebe upečatljive uloge koje je zauvek čuvaju od zaborava. Razmišljajući o svom emotivnom životu, neretko je u šali znala da kaže da joj se čini da se udala čim se rodila i da se zapravo ne seća perioda svog života u kome nije bila u braku. Iako se trudila da svoj život čuva od očiju javnosti, u stopu su je pratili novinari, a njeni ljubavni izbori pokrenuli su glasile koje se i danas prepričavaju po glumačkim kouloarima.

Kako je tada ispričala Viktoriji, njihova veza trajala je dve godine, a Žiža Duška nikad nije prebolela.

- Duško Bulajić bio je muž Olivere Marković. To je moja najveća ljubav, mi smo bili dve godine. S njim sam igrala i u Nišu i drugde. U Nišu, kad smo imali prvi angažman, već se zaljubio u mene. To je bilo posle muža, a mi nismo bili u braku. On se posle oženio Oliverom Marković. Ne pitaj. Ona je znala za mene, da je on mene voleo. Još iz Niša me je voleo, a u Beogradu smo se spojili - pričala je Žiža.

Glumica je tada istakla da je Duška volela više i od svog supruga, glumca Vladislava Matića, sa kojim je bila sedam godina u braku.

Neobične ljubavne priča Olivere Marković

Prvu veliku ljubav svog života, Olivera je kao tinejdžerka upoznala u ratom zahvaćenom Beogradu 1944. kada se na Kolarčevom univerzitetu okupila kreativna omladina sa željom da stvara pozorišne predstave. Jednog dana je na audiciju došao Rade Marković koji je prema sopstevnom svedočenju loše odigrao deo iz Nušićevog Sumnjivog lica, ali bio primljen.

Dok su se te godine sastajali u holu petosobnog stana na Terazijama broj 12, priključio im se i počeo da ih podučava jevrejski reditelj drame i opere, Erih Helc. Planirali su da spreme nekoliko predstava koje će odigrati nakon oslobođenja, ali kako je tada počelo američko bombardovanje Beograda, a Kolarac bio u centru dešavanja, dogovorili su se da probe nastave u vili Pere Radovanovića na Pašinom brdu i zakazali prvi termin narednog dana u 9 sati ujutru.

Tog kobnog dana su stigli na vreme svi osim već zaljubljenog para. Sudbina je odredila da se Rade i Olivera veče pre toga dogovore da se nađu na Južnom bulevaru rano ujutru, a potom zajedno upute na zakazano mesto. Rade je stigao prvi u trenutku kada su se nad Beogradom oglasile sirene i počelo žestoko bombardovanje. Dugo je čekao Oliveru koja se na sreću nije pojavila na tom susretu, a potom je tužan sam krenuo na probu. Stigavši do vile, zatekao je stravičan prizor. Mesto gde je trebalo da počne da se rađa pozorišna umetnost, bilo je sravljeno sa zemljom, a tog dana je poginulo svih 40 umetnika koji su došli na vreme.

Mada se od ovog stravičnog događaja nikada nisu potpuno oporavili, apsolventkinja istorije umetnosti Olivera Đorđević, uskoro je postala gospođa Marković. Udala se za nesuđenog studenta tehnike, Radeta Markovića, sa kojim je 24. avgusta 1946. dobila sina, Gorana Markovića.

Umetnički par Marković kod nas je doživeo slavu o kojoj malo ko može i da sanja, ali kako su bili nepripremljeni za novi talas novinarskog svetskog trenda, čiju su trač rubriku naši novinari oberučke prihvatili, a oni bili u žiži javnosti, legendarni glumački par se tiho, bez očiju javnosti nakon sedamnaest godina braka rastao.

Nasledivši kreativnost i talenat svojih roditelja, njihov sin ne samo da je krenuo umetničkim stopama, već je i postao jedan od naših najboljih filmskih reditelja.

Nakon razvoda, glumica koja gotovo da nije imala vremena ni za šta osim posla, veoma brzo se upustila u vezu sa kolegom Dušanom Bulajićem, ne sanjajući da će se ova ljubav pretočiti u novi brak koji će protkan nežnim emocijama trajati više od trideset godina. Dok je sa Radetom bila večiti partner na sceni i vodila buran javni život, sa Dušanom, koji je takođe bio proslavljeni dramski umetnik, postala je večni partner van nje.

Zbog toga što je njeno ime već ozbiljno odzvanjalo našom kulturnom scenom, kao i radi sina Gorana, sklapanjem novog braka Olivera nije ponovo promenila prezime, a kako su svoj privatan život ona i Dušan držali daleko od trač rubrika, veliki deo javnosti ne samo da nije ni znao da je u novom braku, već su je do kraja života mnogi vezivali za barda našeg teatra, Radeta Markovića.

Dušan je bio veliki umetnik, ali nije voleo slavu. Njih dvoje su decenije proveli zajedno kao članovi Narodnog pozorišta u Beogradu, a da nisu postali partneri na sceni.

Svoju intimu su čuvali samo za sebe, ne shvatajući ljudsku znatiželju da proviri kroz ključaonicu nečijeg doma. Zbog ovakvog stava, često je dolazilo do situacija koje su mogle da budu krajnje neprijatne, ali je Dušan svojom harizmom uspevao ne samo da ih lako prevaziđe, već i da o njima priča kao o zanimljivim anegdotama iz svog bračnog života. Jedna od njih je i ona kada im je dok su šetali prišlo dete sa rečima: „Čika Rade, da li biste mi dali autogram”? Duško se osmehnuo i rekao: „Naravno”, a potom ne želevši da detetu sruši iluziju, pomazio ga je po kosi i na malom blokčetu se bez problema potpisao kao Rade Marković.

Kao umetnik koji je jednog trenutka postao slavan glumac, Dušan je u kasnijim godinama odavao utisak da nije previše ambiciozan i da ne voli da se nameće, a zapravo je shvatio kakav teret slava nosi sa sobom i koliko ona nameće odricanje od običnih životnih stvari u kojima je on voleo da uživa. Posvetio se predano pozorištu koje mu je omogućavalo da bude ispunjen u umetničkom izražaju, ali i da živi normalan život van tabloida i gurkanja prolaznika na ulici. Uživao je u razgovoru sa ljudima svih profila koji su podsticali nadahnuće za mnoga nova glumačka ostvarenja.

Bili su potpuno različite prirode, izlazili odvojeno, imali različite poglede na karijeru i uspeh, a opet uprkos svim razlikama, među njima je vladala nesvakidašnja harmonija bračnog života. Olivera je vodila jedan veoma ambiciozan život, Dušan ga je živeo povučeno, ali među njima je do kraja njegovog života postojala iskrena ljubav.

Dušan Bulajić nas je napustio 3. juna. 1995. Olivera Marković se nije više udavala. Na glumačkim daskama je ostala sve do samog kraja svog života koji se 2. jula. 2011. ugasio.

Susret sa Šonom Konerijem

Olivera Marković i njena dobra prijateljica Ružica Sokić prilikom jednog učešća na Pozorišnom festivalu u Edinburgu sa predstavom "Ženski orkestar" srele su čuvenog glumca Šona Konerija. Prišle su mu i tražile autogram, a kako se pričalo, ni on nije ostao imun na lepotu naše dve velike glumače zvezde, iako je bio u društvu supruge.

"Pravi ženski “stampedo” uputio se kao popularnoj muškarčini Šonu Koneriju. Niko nije primetio da je s njim i njegova druga supruga, Francuskinja, slikarka. Nije ni čudo – dama ne izgleda nimalo kao njegove partnerke iz filmova, vremešna je i, zaista, mnogo ružna! Uzalud se probijala i cičala: “Ja sam njegova žena, ja sam njegova žena", pisalo je svojevremeno u tekstu M. Radoševića za “TV reviju”.