Sela sam preko puta nje, žene sa diplomom i empatijom u očima, ali i nečim što ne možeš da naučiš iz knjiga – tihom sigurnošću nekoga ko je prepoznao tamne uglove duše i kod sebe.
Nisam želela da okolišam. Iza mene su godine pokušaja, kompromisa, tišine koja reže glasnije od svađe, pogleda preko ramena, noći u kojima ležimo jedno pored drugog kao stranci.
I onda sam pitala ono što mi je sedelo na grudima godinama:
„Da li ostajem u ovom braku zato što biram da budem žrtva… ili zato što sam emocionalni kukavica?“
Zastala je. Pogledala me onim pogledom koji vidi kroz tebe, ali te ne osuđuje.
„Znaš“, rekla je, „ni jedno ni drugo nisu potpuno tačni. I jesu – i nisu. Jer nijedna žena ne ostaje u nesreći iz samo jednog razloga. Nekad ostajemo zbog ljubavi. Nekad zbog straha. Nekad zbog sramote. A najčešće – zbog naučenog obrasca da je naša vrednost u tome koliko izdržimo, a ne koliko biramo sebe.“
Ćutala sam. Gledala sam u pod. Sve mi je već rekla, a još nije ni završila.
„Ostajanje u odnosu koji te ne hrani nije slabost, ali jeste poziv da pogledaš čega se najviše plašiš: Samoće? Promene? Osude? Ili same sebe, kad više ne budeš imala iza koga da se sakriješ?“
U tom trenutku mi je kroz glavu prošlo: da, možda sam birala da budem žrtva, jer sam tako bila dobra, požrtvovana, neprimetna, prilagođena. I možda sam bila kukavica, jer nisam želela da se suočim sa pitanjem – ko sam ja kad skinem sve te etikete supruge, majke, jake žene.
Ali onda je rekla nešto što je zakucalo direktno u srce:
„Nisi ni žrtva ni kukavica. Ti si samo umorna žena koja je zaboravila da ima pravo da bude srećna.“
Plakala sam. I prvi put te suze nisu bile krivica. Bile su oslobađanje.
Ne znam još da li ću otići. Ili kad. Ali od tog razgovora znam jedno: neću više ostajati da bih bila ono što nisam. Ni žrtva. Ni kukavica. Samo ja.
I možda je to početak.
Od trenutka kad sam odlučila da biram sebe, svet se nije promenio – ali ja jesam
Nisam otišla odmah.
Život, kad ga deliš sa nekim, nije kofer koji se samo zatvori. Nema jedno „klik“ i gotov si. Ima računa, dece, pogleda komšija, zajedničkih navika koje bole kad se prekidaju, čak i kad ti više ništa ne znače.
Ali nešto se zaista promenilo.
Ja.
Od trenutka kada sam rekla sebi: imam pravo da budem srećna, počela sam da primećujem sve ono što sam godinama gurala pod tepih – pogled kojim me prekine dok pričam, večeru koju pojede a da ne pita kako sam, onu prazninu kad sedimo za istim stolom, ali u različitim svetovima.
- Nisam više krivila sebe što se osećam usamljeno, iako nisam sama.
- Nisam više sebi govorila da preterujem.
- Nisam više silila „lepo ponašanje“ samo da se ne naruši mir. Jer to nije bio mir. To je bio muk.
Počela sam da učim male, skoro neprimetne korake vraćanja sebi:
– Izašla sam sama na kafu, prvi put posle ko zna koliko godina.
– Prestala sam da se pravdam što sam umorna.
– Počela sam da pišem dnevnik – ne da bih rešila nešto, nego da bih čula sebe.
– Pogledala sam se u ogledalo i prvi put rekla: Ne moraš više da glumiš da je sve u redu.
I onda, jednog dana, došla sam kući, sela za sto nasuprot njega, i nije bilo besa. Nije bilo ni bola. Samo istina.
„Ne znam da li ćemo ostati zajedno. Ali znam da ja ovako više ne mogu. I neću.“
On me je gledao dugo. Bio je šokiran. Ne što sam nezadovoljna – to je znao. Nego što sam to izgovorila. Naglas. Mirno.
To je bio trenutak kada sam birala sebe. Ne kao bunt, ne iz osvete. Nego kao čin samopoštovanja. Tih, jasan, neumoljiv.
Svet se nije promenio.
Ali ja jesam.
I odatle je sve počelo.
Stil/Woman.ru
· Reaguj
