Bila je to ljubav kakva se pamti – nežna, uporna, tiha, ali snažna kao stena. Dragana i Ljuba upoznali su se još kao studenti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ona je volela ruske klasike i miris kafe u rano jutro. On je pisao pesme u svesku sa tvrdim koricama i verovao da je ljubav veća od sudbine.
Njih dvoje su devet godina živeli u ritmu koji su samo oni razumeli. Nisu nosili iste boje, nisu imali zajedničke hobije, ali su se savršeno slagali. Nedeljom su šetali Kalemegdanom, letovali u Grčkoj, a zimi zajedno kupovali knjige na buvljaku. Ljubav bez buke, bez velikih reči. Ljubav koja se podrazumeva.
Ali život je imao drugačije planove.
Jedne jeseni, kada su već uveliko pričali o braku, Dragana mu je saopštila da je dobila poslovnu ponudu iz Australije. Njena sestra već je godinama tamo, posao je bio odličan, a prilika retka. Ljuba je ćutao. Nije je nagovarao da ostane. Nije joj rekao da ne ide. Samo je rekao: „Ako ti je tamo dobro, i meni će biti.“
Rastali su se bez drame, bez poslednjeg zagrljaja koji traje duže nego što treba. Samo jedno „čuvaj se“ i osmeh koji je više ličio na grimasu. Nisu se više čuli. Vreme i daljina odradili su svoje. Dragana je otišla, a Ljuba je ostao – u istom stanu, sa istim navikama i istom tišinom u kojoj se svakog jutra pitao gde je ona sada.
Prošlo je petnaest godina. Ljuba je u međuvremenu promenio posao, oženio se i razveo, izgubio oca, napisao dve zbirke pesama i prestao da veruje da će je ikada više videti. Prestao da traži njeno ime na internetu. Prestao da gaji nadu.
Sve do tog jutra.
Uzeo je novine samo da prelista vesti. I onda – kao da mu je neko izbio vazduh iz pluća – među čituljama, ugledao je njeno ime. Dragana Jovanović, 1978–2024. Ispod – „Tvoja sestra Mila, kum Željko i svi koji su te voleli.“
Zamrznuo se. Počeo je da čita iznova, pa još jednom. Sve se poklapalo: ime, prezime, godište, čak i grad. Sve, osim jedne stvari – ona nikada nije spominjala sestru Milu. On je znao za sestru u Australiji, Jelenu. Ali Mila?
Cela nedelja prošla mu je u neverici. Nije mogao ni da jede, ni da spava. Vratio se mislima unazad, svemu što su prošli, svemu što nije rekao. Osećao se kao da mu je neko, po drugi put, iščupao srce – ovog puta zauvek.
Ali tog petka, uveče, u nekom naletu ludila i potrebe da zna, otvorio je Facebook i ukucao njeno ime. Profil pod imenom Dragana Jovanović bio je zaključan, ali... fotografija – bila je ona. Starija, ali to su bile te oči, onaj osmeh koji se uvek pojavi samo s jedne strane usana.
Napisao je kratku poruku:
„Izvini... Je l’ ti znaš da je u novinama objavljena čitulja za Draganu Jovanović, tvoje godište, tvoj grad... Ne mogu da dišem već danima.“
Nije očekivao odgovor. Ali dobio ga je – odmah.
„Ljubo, ja sam živa. To nisam bila ja. I meni je javilo troje ljudi u roku od sat vremena. Devojka istog imena, istog prezimena, istog godišta – ali nije iz moje porodice. Bila je slučajnost. Strašna, jeziva slučajnost.“
Usledila je tišina.
A onda još jedna poruka:
„Znaš, ponekad sam mislila da bi me ti jedini našao čak i kad me više ne bi bilo. I eto, našao si me. Živa sam, Ljubo.“
Nisu se još sreli. Možda ni neće. Ali posle petnaest godina, Ljuba je prvi put osetio kako je to kada ti se srce vrati na mesto. Možda neke ljubavi ne umiru – samo odu na dugi, neočekivani put.
I možda – samo možda – ponekad i čitulje znaju da vrate ono za šta si bio siguran da si zauvek izgubio.
· Reaguj
