Ni mi nismo mogli da uspemo. On Hrvat, ja Srpkinja – u pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Celo mesto bilo je protiv nas, šaptalo iza leđa, osuđivalo pogledima. Nismo tada ni razumeli u potpunosti šta nas razdvaja, ali osećali smo kako nas polako, ali sigurno, guše tuđe reči i neizgovorena očekivanja.
Ali volela sam ga. Ne onako filmski, već tiho, duboko, celim bićem. On je znao da me pogleda tako da zaboravim na sve granice sveta. I voleo me, isto tako. Skrivali smo se, izmišljali izgovore, krali trenutke. Bio je to naš mali, zabranjeni univerzum – i jedino mesto gde smo zaista postojali.
Godinama ga nisam videla. Svako je otišao svojim putem. Ja sam se udala, rodila decu, postala ono što se od mene očekivalo. On je nestao iz mog svakodnevnog života, ali nikada iz srca.
Onda je prošlog leta došla ta matura – jubilej, 40 godina. Nisam ni slutila da će on biti tamo.
Ali bio je. Stajao je tačno ispred mene, isti onaj pogled, ista tišina između nas. Nismo se odvajali cele noći. I nije bilo važno ni što su godine prošle, ni što su svi oko nas gledali. Igrali smo, pričali, ćutali. Na kraju, kad su svetla već prigušena, rekao mi je tiho, sa suzom u oku:
Gordana,
Od svih stvari koje sam rekao u životu, ovu sam najduže nosio sa sobom, a nikada je nisam izgovorio naglas. Zato sada pišem.
Nisam se oženio. Ne zato što nisam mogao, već zato što nisam želeo. Posle tebe, sve je bilo tiše, slabije, bleđe. Nikada nisam naleteo na ženu pored koje bih mogao da budem svoj do kraja, kao što sam bio pored tebe. Sve su bile u redu. Ali ti si bila jedina.
Znam da je prošlo više od 40 godina i da bi mnogi rekli da je to vreme koje briše osećanja. U mom slučaju – nije. Bilo ih je svakakvih dana, bilo je i žena, ali nijedna nije ostala u glavi kao ti. Nijedna nije bila ti.
Sećam se poslednje večeri tog leta kao da je juče bilo. Nisi znala, ali čim si otišla, znao sam da je to kraj. Ne zato što sam hteo, nego zato što su nas drugi rastavili. Nije bilo fer. Nije bilo pošteno. Ali nismo imali snage da idemo protiv svega i svih.
Ovo pismo ti dajem jer sam hteo da znaš: ako se ikada pitaš da li si ostala upamćena, odgovor je da jesi. Nisi izbledela. Nisi postala “samo uspomena”. Ostala si ono što niko posle tebe nije mogao da nadmaši.
Ti si bila jedina stvar u mom životu za koju sam bio siguran.
Ivan
Taj papir sam držala u ruci kao da u njemu gori ceo moj život. I jeste gorio. Kada sam stigla kući, sela sam na krevet i otvorila ga.
U pismu je bilo sve ono što nikada nije rekao. Sve što je prećutao tada kada je bilo najvažnije. Pisao je o našim šetnjama pored reke, o mirisu mog parfema koji još uvek prepoznaje, o tome kako je svaki put tražio moje lice u gomili ljudi. Priznao je da me voleo tada, da me voli i sada, i da ga nijedna žena nije pogledala onako kako sam ga ja gledala.
„Gordana, život mi je prošao, a ja sam tebe voleo u tišini. To je bila moja najveća slabost i moj najveći ponos. Ako sam zbog tebe ostario sam – neka sam. Bar sam jednom voleo za ceo jedan život.”
Raspala sam se. U suzama. Sva ona snaga koju sam godinama skupljala, da živim dalje, da potisnem, da zaboravim – u tom trenutku se srušila. Nisam znala da je nosio tu ljubav sve vreme. A nosio je, kao i ja.
I opet – svako je otišao svojim putem. Nismo se zadržali u toj iluziji, nismo pokušali da menjamo prošlost. Nismo tražili da ono što nije moglo tada – uspe sada. Ali ja, i dan-danas, umirem za njim. Evo, prošle su više od tri decenije, a u meni je i dalje onaj isti plamen. Samo tiši, ali neugasiv.
Danas, kada me obuzme nostalgija, kad zadrhtim na poznatu melodiju ili pogledam stari crno-beli snimak sa mature, pomislim – možda smo mi ona priča koja nije imala srećan kraj, ali je imala najčistiji početak. I možda smo morali da živimo odvojeno, ali ćemo umreti zajedno – u uspomeni.
· Reaguj
