Borisav Bora Stanković bio je srpski pripovedač, romansijer, dramatičar i jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Njegov roman "Nečista krv" i drama "Koštana" i danas su nezaobilazno štivo srpske književnosti, ali Borin privatni život daleko je manje poznat javnosti. A njega je obeležila ljubav prema jednoj ženi.
Glavna muza i velika inspiracija našeg književnika bila upravo njegova supruga Angelina koju je upoznao na neobičan način.
Kada je imao 28 godina, slavni pisac se oženio na jedan boemski, romantičan način, sasvim slučajno, mada je on kao sujeveran čovek duboko verovao da je ta slučajnost bila njegova sudbina.
Svoju ženu ugledao je prvi put na jednoj fotografiji u nekom fotografskom izlogu na Terazijama. Bila je odevena u „masku“ mornarskog odela za maskenbal koji se tih dana pripremao u Beogradu. Mada je u to vreme bio na vrhuncu svoje književne slave, Bora je tih dana bio neobično mrzovoljan. Izbegavao je društvo. Međutim kada je tog dana spazio lik mladog „mornara“, zainteresovao se za nepoznatu devojku, rekao je to svojim najbližim drugovima, ali na tome bi i ostalo da ga istog dana, uveče, baš ti drugovi nisu pozvali na pomenuti maskenbal.
Posle dužeg opiranja on je najzad pristao, ali pod uslovom „Samo da nagvirnemo, pa odmah posle da idemo u Skadarliju na vino“. Prva osoba koja je srela na ulazu Boru i njegovo društvo bila je devojka „mornar“. Ista onakva „kao da je izašla sad iz fotografije“, kako je to posle Bora govorio. Videvši je, zbunili su se svi, a najviše sujeverni Bora.
On je skoro hteo da pobegne, toliko se zbunio i nije znao šta treba da radi. Devojka je, izgleda, to primetila, osmehnula se blago prema njemu, ponudila mu da ga odvede do garderobe, i on se pribrao i krenuo za njom, kao omađijan. Posle toga, cele večeri nije se odvajao od nje, i tako sve do smrti je ostao pokraj nje!
Samo nekoliko nedelja posle te večeri, ona mu je postala žena sa kojom će posle izroditi decu i provesti ceo svoj vek. Bora se često prvo njoj obraćao za sud, kada bi nešto novo napisao. Gospa Angelina čuvala je do smrti, kao najveću amajliju, poslednju nedopušenu Borinu cigaretu, što govori o večnoj zaljubljenosti u svog muža.
Njegov zadnji čas sačekao ga je u trošnoj kući na Dorćolu, umro je okružen svojim najmilijima, u poslednjim minutima ovozemaljskog života kraj njega su bile ćerke i supruga.
Poslednji dan, jednog od najplodnijih pisaca na ovim prostorima, na svom početku nije nagoveštavao šta će desiti.
Bio je petak. Veče. Bora je stigao pred zgradu Narodnog pozorišta u Beogradu. Pripremalo se izvođenje "Tašane". Nije ušao u zgradu. Pozlilo mu je i odmah je pozorišnim fijakerom prebačen u kuću koja je bila na obližnjem Dorćolu.
Pred ponoć je umro. Sahranjen je, kako je zabeležila istorija, 23. oktobra, u nedelju "bez muzike i pevačkog društva, bez učenika i profesora". U martu iste godine penzionisan je državnim ukazom. Zvanični podaci govore da je pisac preminuo od uremije.
