Nikada nisam mislila da ću pregledati telefon svog muža. Za dvadeset pet godina zajedničkog života među nama nije bilo tajni – ili mi se bar tako činilo do te februarske večeri. Andrej je, kao i obično, otišao na važan sastanak, ostavivši telefon na kuhinjskom stolu. Često ga je zaboravljao kod kuće, a ja sam po navici dizala slušalicu da ga nazovem i podsetim – ali u tom trenutku je stigla poruka.
"Sastanak u isto vreme? Nedostajao si mi..."
Srce mi je preskočilo. Prsti su mi se tresli dok sam otvarala dijalog. Nepoznat broj, jednostavno označen slovom "M" . Desetine poruka, fotografija, dogovora za sastanke... Polako sam utonula u stolicu, osećajući kako mi tlo izmiče ispod nogu.
- Mama, zašto si tako bleda? - ćerka Katja je ušla u kuhinju sa šoljicom čaja. - Da li se nešto desilo?
"Ne, ne, sve je u redu", brzo sam spustila telefon. - Samo mi se... zavrtelo u glavi.
Katja je sela pored mene i pažljivo me gledala. Sa dvadeset tri godine bila je mnogo mudrija nego ja u njenim godinama.
- Mama, vidim da si uznemirena. Reci.
Odmahnula sam glavom, pokušavajući da se izborim sa suzama koje su navirale. Ne, nisam mogla da joj kažem za svoje sumnje. Ne sada. Prvo sam morao sve sam da smislim.
Sledeći dani pretvorili su se u pravu detektivsku priču. Počela sam da primećujem stvari na koje sam ranije zatvarala oči: kasne povratke sa posla, misteriozne pozive u toaletu, poslovna putovanja koja su postala prečesta. A onda sam našla izvode računa – nekoliko bankovnih kartica za koje nisam ni znala da postoje. Tamo su iznosi bili impresivni, očigledno ne iz našeg porodičnog budžeta.
Sećam se kako sam sedelau našoj spavaćoj sobi i prebirala papire. Ispred prozora je padao mokar sneg, a u glavi su mi se vrtela sećanja. Evo nas, Andrej i ja, šetamo parkom – mladi i zaljubljeni. Evo ga u naručju drži novorođenu Katju, a toliko sreće u njegovim očima... Kada se sve promenilo? Gde sam propustila trenutak kada je naš život krenuo nizbrdo?
Andrej se vratio. Brzo sam sakrila dokumenta i obrisala suze. Ušao je u sobu, kao i uvek, sa osmehom, nagnuo se da me poljubi – i osetila sam blagi miris nepoznatog parfema.
- Kakav je bio tvoj dan? "Pitala sam, pokušavajući da mi glas zvuči normalno."
- Sve je u redu, dušo. Puno posla, malo sam umoran.
Rekao je još nešto, a ja sam ga pogledala i nisam ga prepoznala. Ko je ovaj čovek? Kada se moj voljeni muž pretvorio u stranca koji živi dvostrukim životom?
Te noći nisam ni trenula. Ležala sam, slušajući njegovo ravnomerno disanje, i shvatila sam da mi se svet ruši. Ali najstrašnije je bilo shvatiti da se već dugo raspada, a ja jednostavno nisam želela da to primetim.
Počela sam da špijuniram sopstvenog muža
Nikada nisam mislila da ću sa pedeset tri godine postati špijun. I upravo mi se to desilo – počela sam da špijuniram sopstvenog muža. Svaki njegov korak, svaki poziv, svaki "poslovni sastanak" – sve je bilo podvrgnuto pažljivoj analizi. Pokrenula sam posebnu svesku u koju sam zapisivala vremena njegovih odlazaka i povratka, imena, adrese. Bilo je ponižavajuće, ali morala sam da znam istinu.
Koleginica s posla primetila je da sam rasejana.
Mehanički sam klimnula glavom, nastavljajući da gledam kroz prozor. Tamo, preko puta naše škole, bio je Andrejin auto. Pouzdano sam znala da je to njegova srebrna Tojota. Ali šta on radi ovde usred radnog dana? Njegova kancelarija je na drugom kraju grada.
"Oh, dolazi Nataša", mahnula je Marina rukom našem novoj profesorki engleskog. – Možete li da zamislite, nedavno se razvela, a već ima aferu sa nekim biznismenom. Krije sve, ali videla sam ga kako je pokupio svojim kolima...
Počela sam da posmatram. Svaki put kada je Andrej pričao o kasnim sastancima, tiho bih proverila da li je njegov auto parkiran u školi. I tamo sam ga često nalazio. A onda je videla Natašu, ovu dvadesetsedmogodišnju razvedenu, kako ulazi u njegov auto. Nisu ni pokušavali da se kriju – mislili su da ih ovde niko ne poznaje.
Ali najgore je tek dolazilo. Jedno veče sam ostala do kasno u učiteljskoj sobi, proveravajući sveske. Htela sam da odem kada sam u hodniku začula poznate glasove.
"Andrej, prestani", - Šta ako neko vidi?
- Nema nikoga ovde, dušo. Svako je odavno otišao svojim putem...
Ukočila sam se iza vrata, osećajući kako mi se mučnina diže u grlu. "Sunčica" me je zvao prvih godina našeg života. Onda se pojavila Katja, brige su se nagomilale, a nežnost je postepeno napustila naše živote. Ali nisam mogla ni da zamislim da on sada govori ove reči nekom drugom.
Nisam mogla da se nateram da izađem i sretnem ih licem u lice. Kada sam konačno izašla iz škole, videla sam poruku svoje ćerke: "Mama, gde si? Brinem se!"
Kod kuće me je čekao zabrinuti Andrej: "Gde si bila?" Zvao sam školu i rekli su mi da su svi već otišli...
- Je li istina? – Pogledala sam ga pravo u oči. – Mislila sam da si prezauzet da bi nazvao.
Čudno se trgnuo, ali se brzo pribrao: "O čemu pričaš?" Zapravo sam imao važan sastanak...
"Naravno", prošla sam pored njega u kupatilo. - Veoma važan sastanak sa profesorom engleskog.
Nakon što sam zatvorila vrata, pustila sam vodu na sav glas da ne bih čula njegove izgovore. Suze su mi tekle niz obraze, ruke su mi drhtale. Ali već sam znala – ovo nije kraj. To nije bila njegova jedina tajna.
I nekoliko dana kasnije slučajno sam videla ono "M" iz telefonskih poruka u supermarketu. Marija, supruga njegovog poslovnog partnera. Kupila je njegov omiljeni konjak i nije ni pokušala da to sakrije. Primetivši me, samo se osmehnula i demonstrativno stavila flašu u korpu.
Iste večeri sam nazvala svoju ćerku: "Moramo da razgovaramo. Molim te dođi. Ovo je važno."
Katja je stigla sat vremena nakon poziva. Srela sam je na pragu, izmorenu i crvenih očiju. Ćerka me je ćutke zagrlila i ušla u stan.
- Tata nije ovde? , upitala je, osvrćući se po obično praznom hodniku.
- Otišao je da se vidi s ljubavnicom.
Sedeli smo u kuhinji do kasno u noć. Rekla sam joj sve: i o porukama na telefonu, i o tajnim računima, i o Nataši iz škole. Katja je ćutke slušala, samo su joj se mišići na jagodicama pomerali – baš kao što je činio njen otac kada je bio ljut.
- Mama, razumeš li da više ne možeš? – konačno je rekla. - Jaka si, uvek si me učila da ne dozvolim da me neko ponižava. A sada... sada mu dozvoljavaš da pogazi tvoje dostojanstvo.
- Znam, kćeri. znam...
Te noći nisam spavala, sedela sam u stolici u mraku i čekala. Andrej se vratio ujutru - mirisao je na konjak i tuđi parfem.
- Bože! - Trgnuo se kada me je video. - Zašto ne spavaš?
- Čekala sam te. Moramo da razgovaramo.
- Sada? - Nervozno je pogledao na sat. - Već je pet ujutru...
- Da, odmah. Sedi.
Teško se spustio u stolicu nasuprot, izbegavajući moj pogled. Jutarnji sumrak mu je izobličio crte lica, čineći da mu lice izgleda kao zamrznuta maska. Gledala sam ovog stranca i nisam mogla da verujem da sam nekada znala svaku boru na njegovom licu.
"Sve znam, Andrej", glas mi je zadrhtao, ali sam se naterala da nastavim. - O Nataši iz škole. O Mariji. O vašim tajnim računima.
Zadrhtao je celim telom, kao da sam ga udarila: "Kakva glupost... Jesi li me pratila?"
- Kako bih inače mogla da saznam istinu? – unutra je sve ključalo, ali sam govorila tiho, gotovo šapatom. - Da li bi mi sam rekao? Da li bi priznao kako pretvaraš naš život u prevaru?
- Lena, draga, da ti objasnim...
- Objasni? - naglo sam ustala, ne mogavši više da se suzdržim. - Šta želiš da objasniš? Kako si me gledao u oči i lagao dvadeset pet godina? Kako sam te čekala sa "sastanaka" dok si se zabavljao sa drugim ženama? Kako sam verovala svakoj tvojoj reči, a ti... samo si me iznova i iznova izdao!
- Nije ono što misliš! - Skočio je ispruživši ruke prema meni. - Volim samo tebe, stvarno! ti si jedina...
- Ne, Andrej. Ne znaš ni šta je ljubav. Ljubav je poštovanje. Lojalnost. Iskrenost. A ti... ti si samo kukavica koja ne može biti dostojan čovek.
"Lena, oprosti mi", prišao mi je, pokušavajući da me zagrli. - Sve ću popraviti, kunem se! To je bila greška...
Satima me molio da mu oprostim, nudeći sve. Međutim, jasno je bilo da se to ne može desiti.
Prvi dani po njegovom odlasku stopili su se u jednu beskrajnu maglu. Mašinski sam išla na posao, proveravala sveske, kuvala večeru... Samo što sam sada kuvala za jednu porciju, a ne za dve. Nataša je napustila školu - kažu da je našla mesto u privatnoj školi. Pa, dobro oslobađanje.
A onda sam se jednog jutra probudila i shvatila – dosta. Prestani da živiš u prošlosti. Prestani da oplakuješ ono što se nikada ne može vratiti.
Tog dana, prvi put posle dugo vremena, pogledala sam se u ogledalo – zaista. Videla sam sede pramenove u kosi, bore oko očiju... Ali videla sam i nešto novo – snagu koju ranije nisam primetila.
"Znaš", rekla sam svom odrazu, "život tek počinje."
Upisala sam se na bazen – oduvek sam maštala da naučim da plivam, ali sam to odlagala "za kasnije" . Počela sam da idem na kurseve engleskog – sada sam imala svoju grupu, gde me niko nije znao kao "Andrejevu ženu" . Prvi put posle mnogo godina postala sam jednostavno Elena – žena koja ponovo uči da živi.
Novac? Andrej je pokušao da se iskupi, nudeći neke sume. odbila sam. Moja učiteljska plata je bila dovoljna za život, a više mi nije trebalo. Materijalno blagostanje nije cena po kojoj se samopoštovanje može prodati.
"Mama, danas izgledaš posebno", primetila je Katja kada je došla da me poseti tri meseca nakon razvoda. - Zaista si sjajna.
Osmehnula sam se, sipajući čaj: "Znaš, danas mi je moja učenica Maša iz petog "B" rekla nešto neverovatno. U svom eseju napisala je: "Kada se svet sruši, nije kraj. To je početak novog sveta – vašeg sopstvenog".
"Mudro dete", Katja mi je stisnula ruku.
Pogledala sam kroz prozor, gde je prolećno sunce pozlatilo krošnje drveća. – Znate, tek sada sam shvatila: ne možete graditi sreću na lažima. I ne možete pronaći sebe tako što ćete se rastvoriti u drugoj osobi. Svako od nas mora biti ceo – u sebi.
Te večeri sam izvadila stari album sa fotografijama. Toliko uspomena... Venčanje, Katino rođenje, odmori, praznici... Nisam to krila ni bacila. Ovo je takođe deo mog života, moje istorije. Ali sada sam sigurno znala da najbolje stranice tek dolaze. I sama ću ih napisati.
