Razumem vašu sumnju. Bračni krevet je duboko ukorenjen u kulturi i simbol je zdravog odnosa. Spavanje odvojeno, a još više imati posebne sobe ako prostor dozvoljava, obično se smatra znakom problema u vezi ili barem posledicom velike svađe, nakon koje jedan od partnera bira – ili mu se kaže – da spava na kauču, zar ne?
Međutim, nekada je spavanje u odvojenim krevetima bilo potpuno normalno. Od ranih 1900-ih do 1950-ih, odvojeni kreveti smatrani su zdravijim i modernijim izborom. Tako ste izbegavali partnerov dah pun bakterija i zadržavali određenu nezavisnost. Do 1960-ih ta ideja je potpuno nestala. Spavanje zajedno postalo je norma i znak stabilnog braka – barem za srednju klasu.
Viši slojevi uglavnom su ignorisali ova društvena pravila. Serija „Kruna“ prikazuje kraljicu Elizabetu i princa Filipa kako spavaju u odvojenim, ali povezanim sobama, a kralj Čarls i kraljica Kamila nastavljaju tu kraljevsku tradiciju. Razlozi su jednostavni – praktičnost. Kada vam je potreban dobar san, imate ga. A kada vam je potrebna bliskost, lako se dogovorite.
Za mene, pripadnicu srednje klase, spavanje odvojeno bilo je pitanje opstanka. Pre nego što smo se venčali, pokušavala sam da prespavam celu noć u istom krevetu u kojem smo imali seks – uglavnom u mom. Većinu noći sam uspevala da izdržim bez bežanja na kauč, ali to mi je bilo stresno iskustvo.
Nije bilo samo do hrkanja – gromoglasnog i neprekidnog, koje me budilo iz najdubljeg sna – već i samog osećaja da neko spava pored mene. Imala sam osećaj da mi nešto oduzimaju, nešto što nisam želela da izgubim.
Upoznali smo se u ranim četrdesetim, oboje nakon teških brakova. Iz pepela tih nesrećnih veza, pitali smo se da li ćemo ikada imati dovoljno poverenja da ponovo otvorimo svoja srca. Bili smo zahvalni i iznenađeni što se toliko duboko zaljubljujemo. Naši razgovori bili su iskreni, naše zajedničko vreme opuštajuće. Bila sam emotivno ranjena, ali kada bi me zagrlio, osećala sam se prihvaćeno i sigurno.
Osim kada je došlo vreme za spavanje.
Buka, pomeranje, otimanje pokrivača, nesinhronizovane navike odlaska u kupatilo – koje su se s vremenom samo pogoršavale. Nisam mogla da se opustim dovoljno da zaspim, a i kad bih uspela, to bi trajalo kratko.
Sve je bilo podnošljivo dok se nije doselio kod mene. Bila sam presrećna kada smo shvatili da više nema smisla da svake nedelje, kasno uveče, pakuje stvari i vraća se u dom svojih roditelja, gde je živeo posle razvoda. Nismo želeli da se rastajemo, a moja kuća imala je dovoljno prostora za nas dvoje i moju petogodišnju ćerku. Ali brinula sam se – ne zbog toga da li ćemo funkcionisati zajedno, već da li ću ikada više imati dobar san.
On je mogao – ja nisam.
Pokušala sam da ležem ranije od njega, nadajući se da ću utonuti u san pre nego što legne pored mene. Uzela bih tablete za spavanje. Meditirala. Ništa nije pomoglo. Jednog dana, skoro sam zaspala za volanom i umalo se zabila u drvo. Znala sam da moramo razgovarati.
Bila sam iscrpljena i očajna, pa sam bila direktna. Rekla sam mu da hrče – glasno i svake noći. Da moje zdravlje i posao trpe, i da postajem opasna u saobraćaju. Osećala sam kako svakog dana postajem sve razdražljivija. Rekla sam mu da sam istražila rešenja – dentalne uređaje, trakice za nos, sprejeve za grlo – i pitala ga da pokušamo da rešimo problem zajedno.
U početku se branio.
„Ma hajde, ne može biti toliko strašno“, rekao je.
„Snimiću te ako ti treba dokaz“, odbrusila sam. Ali moje podočnjake i ispijeno lice nije trebalo dodatno objašnjavati.
Pristao je na trakice i sprejeve, ali je oklevao sa dentalnim uređajem. Nekada bi pomoglo, ali većinu noći hrkao je toliko da su se prozori tresli.
A onda sam shvatila nešto drugo: nedostajao mi je moj prostor. Moja soba, moj mir. Mesto gde sam mogla biti potpuno sama.
Shvatila sam da ne moramo pričati samo o odlasku kod zubara, već o potrebama, različitim karakterima i kompromisima. On je ekstrovertan, ja introvertna. Meni je bilo neophodno da spavam sama – za svoje mentalno i fizičko zdravlje.
Trebalo mu je nekoliko dana da razmisli, ali na kraju je priznao da bi promena mogla koristiti i njemu. Ispostavilo se da su ga moji stalni zahtevi da se okrene na stranu (što je smanjivalo hrkanje) i moje neprestano „pšššt“ iscrpljivali jednako kao što su mene iscrpljivali njegovi noćni koncerti.
Insistirala sam da on ostane u glavnoj spavaćoj sobi. Kupila sam novi krevet i preuredila malu radnu sobu u svoju spavaću sobu.
Od tada se mnogo toga promenilo. Venčali smo se, nekoliko puta selili, odgajili decu i ispratili ih u odrasli život, prošli kroz mnoge uspone i padove.
Godinama smo skrivali naš aranžman, plašeći se osuda. Danas ga povremeno podelim, ali samo sa odabranim ljudima. Iako je gotovo četvrtina bračnih parova prešla na odvojene krevete, o tome se i dalje govori samo šapatom.
Mislim da je vreme da prestanemo da se stidimo i da otvoreno govorimo o tome kako kvalitetan san može poboljšati brak. Ne bi samo kraljevske porodice i bogataši trebalo da uživaju u mirnom snu, dok se mi ostali mučimo zbog društvenih normi koje ne odgovaraju svima.
Ponekad, noću, poželim da se okrenem i da ga vidim pored sebe. Nedostaje mi osećaj bliskosti. Ali spavanje odvojeno mi omogućava da budem budna i prisutna u svim drugim aspektima našeg odnosa. I kada se nađemo u istom krevetu – budna sam za svaki trenutak.
