Tišina na prvom spratu bila je zaglušujuća. Znala sam da je moj muž kod kuće. Auto je bio parkiran ispred kuće, a ne u garaži, što je značilo da je danas stigao ranije nego inače. Da, i izašla sam rano. Sve je ispalo tako dobro i brzo da sam bukvalno odletela kući na krilima sreće.
Gledajući u kuhinju, nisam videla nikoga tamo. Sledeća je bila dnevna soba, i opet prazna. Istrčala sam i zastala u hodniku. Naprotiv, tu je bila kancelarija mog muža i shvatila sam da moj voljeni verovatno radi. I vrata su bila odškrinuta. Nasmejana sam se okrenula ka ogledalu okačenom na zidu i odlučila da popravim zalutalu kosu i šminku.
Pogledala sam u ogledalo. U odrazu sam primetila kako se zavesa na prozoru podigla od jakog vetra koji je uleteo u kuću, a promaja otvori vrata kancelarije.
Otvorio ga je širom, kao da je hteo da mi pokaže mog muža. I videla sam to. Bogdan je bio lep i potpuno go.
Prvo što sam videla bila su lepa leđa mog muža. Pošto sam se divila snažnim mišićavim nogama, nisam primetila glavnu stvar.
Stisnuvši oči i prekrivši oči dlanovima, očajnički sam odmahnula glavom, nadajući se da je to samo odraz. To je samo iluzija ogledala, ili možda ružan san, a sada samo sanjam.
- Ne, ne. Ne može biti. – rekla je samo usnama i pokušala da zaustavi drhtanje u prstima. - Samo mi se čini.
Pažljivo sam skinula dlanove sa očiju i polako se okrenula, držeći se za zid samo da se ne onesvestim.
Tada sam primetila prelep pedikir na noktima devojke.
Šta? Pedikir? Darina, izgleda da si poludela. Da li je moguće razmišljati o takvom apsurdu kada te upravo sada tvoj voljeni i dragoceni muž vara.
Skupila sam hrabrost i napravila nekoliko koraka prema kancelariji. Malo sam se tresla, srce mi je očajnički kucalo o grudi. Usne su bile suve, a jezik se zalepio za krov usne šupljine. Celo telo mi je pružalo otpor i očajnički nije htelo da veruje svojim očima. Ali oči me nisu prevarile, i što sam se više približavala, jasnije sam video zastrašujuću sliku.
Odjednom sam dahnula.
Bilo je toliko glasno da se moj muž naglo okrenuo. Oči su mu zaiskrile od besa, a vene na jagodicama su počele da igraju. Stisnuo je zube i videla sam kako mu se nozdrve šire od besa.
-Šta radiš ovde? "Siktao je polako, a ja sam se stresla od mržnje koju je uneo u ove reči."
- Bogdane, ali... šta? Šta se ovde dešava? Zašto? Za šta? - Nije bilo reči, a pitala sam neke gluposti koje nisu relevantne za materiju.
- Gubi se odavde. Brzo! I zatvori vrata za sobom! - viknuo je, a ja sam ustuknula. Noge me nisu poslušale, jecaji su mi se digli u grlo, a oči su mi se napunile gorućim suzama. Moj svet se rušio, upravo sada, upravo ovde, u ovoj kancelariji. Moj univerzum, nazvan "Voljeni muž Bogdan Jurasov", upravo je eksplodirao, formirajući ogromnu crnu rupu.
Pogledala sam poslednji put u njegove tamne oči i duboko udahnula. Naglo sam skinula venčani prsten i bacila ga u lice svom mužu. Njegova reakcija je uvek bila brza i delovala je gotovo nestvarno. Ali sada se čini da je nadmašio samog sebe. Postavivši dlan napred, uhvatio je prsten i stisnuo ga u pesnicu.
– Zažalićeš zbog ovoga, ženo. – promrmljao je kroz zube.
Samo što me nije bilo briga za njegove reči. Srce mi je bilo slomljeno i kao da je prestalo da kuca. Glava me je iznenada snažno zabolela i, stisnuvši dlanovima slepoočnice, okrenula sam se i izašla iz kancelarije.
- Draga Zhannochka, probaj prsten. – rekao je moj muž blagim glasom.
Čula sam njegove reči i naglo se okrenula. Šta je rekao? Mislila sam da nije drugačije. I odjednom sam videla da je devojka ustala, a kosa joj se, kao ognjeni vodopad, rasula po ramenima i leđima. Kao da sam zaslepljena, ali to nije bilo najgore. A činjenica da Žanino lice nije bilo samo meni poznato. Sada me je moja draga rođaka gledala i isprobavala moju burmu na prstu.
"Žana", prošaputala sam tihim glasom, ali niko me nije čuo.
- Prevelika je, lave moj. Bojim se da izgubim. Prsti tvoje žene su suviše debeli, i uopšte... - nasmeja se rođaka i, grleći mog muža za vrat, - želim novu.
"Biće nešto novo za tebe, moja kraljice." - Okrenuo se i pogledao me ravnodušnim pogledom. -Još uvek si ovde? Mislio sam da sam ti rekao da izađeš i zatvoriš vrata za sobom. Šta je nejasno u mojim rečima, hmm?
Okrenula sam se na nesigurnim nogama i napravila par koraka ka izlazu. Pomračila sam u vidu, zgrabila sam ormar i počela da padam... u mrak.
Došla sam sebi kada su mi amonijak gurnuli pod nos. Uf, odvratno! Čak su mi i naježile kičme. Zadrhtavši od nepodnošljivog mirisa, okrenula sam se i pokrila lice dlanovima.
- Ne želim. Uklonite ga. – rekla sam i odjednom otvorila oči, okrenula se i ugledala muža ispred sebe. Lice mu je bilo zabrinuto, namrštene obrve skupile su mu se kraj nosa, otkrivajući duboke bore. - Šta se desilo? ništa ne razumem.
- Kako se osećaš? – upitao je alarmantnim glasom i stavio mi vreli dlan na čelo. - Možda da pozovemo doktora?
- Neeee. - Govorila je polako, još uvek ne shvatajući šta se dešava. - Zašto sam u krevetu?
Pogledala sam okolo. Spavaća soba mog muža i mene. Sve je kao i obično: cveće u vazi na ormanu, koje sam jutros ubrala u našoj bašti. Prošlo jesenje cveće. Bele kape hrizantema odražavaju Bogdana i moju spavaću sobu. Slatko, udobno, mirno. Moj bež ogrtač visi na vratima kupatila, pored njega je braon od mog muža. Ujutro smo se istuširali, ne zajedno.
Dugo nismo bili zajedno.
Okrećem glavu i gledam u lice svog muža. Natečene, pocepane usne... od ljubljenja?
NE PROPUSTITE
Da li izgleda kao da je od ljubljenja?
Razbarušena kosa mog muža, koju svakako treba zagladiti. Automatski dopirem do njega i primećujem da nema prstena na mom prstu.
- Moj prsten...
U trenu mi se u glavi pojavi uspomena od koje mi prsti utrnu, a oči se pune suzama.
"Draga Žana, probaj."
"Prevelik, lave moj. Bojim se da izgubim. Prsti tvoje žene su predebeli, a u svakom slučaju... Želim nove."
U trenutku sam se svega setila i okrenula se. Nisam imala snage da pogledam ovog čoveka koga nisam poznavala, koga sam pre sat vremena volela svim srcem, a sada sam i toliko mrzela.
- Darina... slušaj. – kaže muž polako, kao da proverava svaku reč.
- Nije potrebno objašnjenje. Sve sam videla, i to mi je bilo dovoljno. - Zabacila je noge sa kreveta i ustala. Zaljuljala se i slučajno rukom dodirnula vazu sa svojim omiljenim hrizantemama. Preletela je ne više od metra i udarila u pod. Nije malo doprla do vunenog tepiha i razbila se u komade, kao naš porodični život sa Bogdanom. Voda je prskala i cveće se raspršilo, udarajući svojim snežno belim glavama o istu obojenu gomilu. Kao da su položili glave zajedno, udahnuvši poslednji dah.
– Da li ti je ovo dovoljno? – suvo je upitao muž, ne obraćajući pažnju na cveće i vazu.
- U kom smislu? - Odgovorila je na pitanje pitanjem, ne gledajući u muža. Znala sam da ću umreti ako ga pogledam u oči. Ovde će mi srce stati i ja ću pasti mrtva. Bol njegove izdaje bio je toliko nepodnošljiv da mi je svaki pokret izazivao bol. Kada sam stigla u kupatilo, zaključala sam se tamo i nisam čula šta mi je muž rekao.
Sela sam na ivicu kade i, držeći se za stranu, zatvorila oči. Jecaji su me potresli, ali nisam mogla... Sad jednostavno nisam mogla da plačem. Samo ne pred mojim mužem. Bilo je dovoljno što sam se onesvestila pred njima. Nisam htela da plačem kao paženica i da te molim da me ne ostavi. Okrenula sam vodu i brzo umila lice. Uzela sam četkicu i pastu za zube i izašla iz kupatila. Nisam htela ništa drugo da uzmem. Iako sam shvatila da je odlazak bez svega glup. Ali pakovanje stvari pred mojim mužem bilo je još ponižavajuće.
NE PROPUSTITE
-Gde ideš? - Oštro je ustao i napravio par koraka ka meni. Uhvatio me je za zglobove i stisnuo tako da je četkica pala na pod, a pasta za zube je ispuzala iz tube kao bela traka. - Darina, ne izmišljaj stvari.
- Pusti me, nitkove! - Trznula se i pokušala da se oslobodi njegovog stiska. Ali Bogdan je bio isuviše jak, previše ljut, previše ponosan da bi pustio onu koja mu je bila žena.
- Prvo ćemo razgovarati. A onda ćeš doneti odluku. – rekao je mirno, bez emocija i pogledao me.
– Već sam donela odluku. I nemam želju da razgovaram sa tobom. Pusti me! - Vrisnula sam tako da su mu pljuvačke pale na lice. - Mrzim te!
– Prestani da histerišeš, Darina! I nemojte se ponašati kao da si iznenađena? "Pa, ozbiljno", nasmejao se muž, "jesi li stvarno mislila da ću ja, zdrav čovek, imati dovoljno intimnosti jednom nedeljno? Subotom, posle romantičnog filma, uz čašu roze penušavog vina. Ozbiljno! Jesi li potpuno glupa ili se samo pretvaraš? Ja sam muškarac, želim to stalno. Konstantno!"
Izgovarao je slog po slog kao da sam mentalno retardirana.
- Prestani, molim te. Drhtala sam od straha i mržnje prema ovom čudovištu. - Dosta!
Pustio mi je zglobove i pala sam na krevet.
– Ti i ja smo u braku deset godina. Deset godina. Mi nemamo decu jer ti ne možeš da ih imaš. Ti si jalov cvet, Darina. Uobičajeni neplodni cvet. Znaš, postoji takav cvet, zove se jalov cvet, jer ne donosi plod. Darina, ti si ista - obična praznobojna osoba.
- Ćuti Bogdane. molim te. Dlanovima sam prekrila uši i drhtala od njegovog besa i onoga što je rekao. Bilo je toliko bolno da više ništa nisam razumela. Nisam znala gde je jedan bol počeo, a drugi prestao. Svojim rečima je izazvao takvu agoniju, kao da je provlačio bič kroz izložene nerve i svaki put je udarao sve jače i jače pokušavajući da izazove što više patnje. - Dosta! Molim te! Jednog dana ćeš se kajati zbog svojih reči, ali biće kasno.
- Treba mi naslednik. Moj rođeni sin, kome će sve pripasti: moja firma, ova kuća, novac, imovina. A šta mi možeš ponuditi, ženo? Ozbiljno? Da li si zaista mislilla da bi neko dete iz sirotišta moglo da postane punopravni član naše porodice. Da li si zaista tako mislila? Ah, Darina, ti si još gluplja nego što sam mislio.
Ustala sam iz kreveta, osećajući da će mi glava eksplodirati. Pogledala sam svog muža, kojeg, ispostavilo se, nikad nisam poznavala. Bogdan Jurasov se pokazao kao pravo čudovište, a možda je čak i dobro što sam sada saznala za to. Pre nego što bude prekasno.
- Drago mi je da smo to shvatili. – rekla je najčvršće što je mogla. "Odlazim jer ne želim više da živim u istoj kući sa tobom."
– A kuda ćeš?! Kome si ti uopšte potrebna?
- Ovo te se više ne tiče. Izašla sam kroz vrata naše spavaće sobe i videla Žanu kako mi prilazi.
Njena crvena kosa je vijorila, a njene crvene, krvave usne izazivale su samo gađenje.
- Otvori vrata, molim. - tiho je upitala ljubavnica mog muža. Nasmejala sam se i pritisnula kvaku na vratima.
"Molim vas... zabavite se."
- Ti si samo draga. - Ona je glasno šmrcala vazduh i smešeći se ušla u spavaću sobu. - Hvala ti za Bogdana.
A onda je nogom zatvorila vrata preda mnom.
NE PROPUSTITE
Stručnjaci o uzrocima razvoda: Jedna okolnost se bitno promenla
