Prošle godine, jedne hladne oktobarske noći, zatekala sam se kako sedim u kuhinji svoje bake i dede u 5 ujutru i pišem drugom čoveku. Bila je to najusamljenija noć u mom životu. Uplakana, dok su mi suze tekle niz lice, napisala sam: "Osećam se nemoćno i usamljeno".
Mnoge misli su mi prolazile kroz glavu te hladne noći za kuhinjskim stolom pišući e-poštu tom drugom čoveku. Kako se stiglo ovako daleko? Mislila sam da moj muž i ja imamo dobar odnos. Mislila sam da možemo razgovarati o bilo čemu - zašto sam se osecćala tako usamljeno?
Nastavila sam da pišem, ignorišući suze koje su mi zamaglile vid. Nešto duboko u meni govorilo mi je da ne pišem tako lične stvari prijatelju kojeg sam upoznala pre samo mesec dana. Ali to je bilo sve što sam mogala da uradim. Sigurno me niko drugi ne bi razumeo. Čak ni moj muž.
"Možda sam predugo pokušavala da nosim težinu sama. Samo se osećam kao da nema kome da se obratim ko misli isto.", napisala sam.
Što sam više pisala, više sam plakala. Obuzelo me je osećanje krivice i stida. Zašto se poveravam drugom čoveku koji nije moj muž? Šta će se desiti ako sazna da sam sve ovo napisao drugoj osobi umesto da mu kažem? Hoće li se osećati izdanim? Hoće li mi ikada oprostiti? Šta ako mi više nikad ne veruje?
Ali moja usamljenost je bila jača od mojih strahova. Da sam više nosila terete, potonula bih. Morala sam da podelim teret sa nekim pre nego što se srušim pod njegovom težinom.
Dakle, moji prsti su nemirno udarali po tastaturi.
Znam da moj muž može i mogao bi ovo da pročita i plašim se da to pošaljem. Ali došla sam do tačke u kojoj mislim da stvari ne mogu dalje ovako. Tako sam umorna od ležanja u krevetu, a da ne mogu da zaspim. Ne šalim se kada mislim da bi me ovo moglo ubiti ako se ne promeni. Ako u bilo kom trenutku moram dobro da spavam, onda je to sada, osećam kako mi glava lupa čak i kada samo ležim u krevetu pokušavajući da zaspim.
Nakon što sam više puta pročitala e-poštu, pritisnula sam "pošalji", vratila se u krevet i zaspala. Konačno sam mogla da spavam.
Osećaj krivice i stida
Samo sat kasnije probudili su me neočekivani zvuci: pištanje mikrotalasne pećnice, monotono mućkanje štampe za citruse i lokalne jutarnje vesti vratile su me u stvarnost. Moji baka i deda i zvuci njihove rutine doručka probudili su me iz sna. U glavi mi je jako lupalo. Ne mogavši da pomerim noge, satima sam ležala u krevetu, oslabljena nesanicom, prolivenim suzama i težinom krivice i stida. Jutro je proletelo neopaženo.
Ali nisam mogla da ostanem tamo zauvek. Grublji stomak me je naterao da ustanem da nađem nešto za jelo. Lupanje u mojoj glavi se pojačalo čim sam ustala. Kako da stignem do kuhinje? Korak po korak, ulazila sam u kuhinju. Na stolu me je čekao sendvič, pažljivo pripremljen od mog muža — da li sam to zaslužila? Drhtavim rukama podigla sam hleb. Naterala sam se da zagrizem. Vrata su se naglo otvorila.
"Draga Rut, kako si?" uzviknula je baka, ljubeći me u glavu dok me je milovala po ramenima. "Devojko! šta se dešava? Da li ti nije dobro ili tako nešto?" dodao je deda.
Pošto mi je zalogaj koji sam upravo uzela još uvek zaglavljen u grlu, promrmljala sam ishitreno odgovor. Moraju li sada razgovarati sa mnom? Zašto me stalno dodiruju? Završila sam sendvič za nekoliko sekundi - morala sam da izađem odatle. Oprala sam tanjir najbrže što su mi ruke mogle.
Odjednom je sve postalo previše. Stan je izgledao tako mali i pretrpan i svi su mi išli na živce.
Izbezumljeno, tražila sam svog muža. "Hoćeš li u šetnju?"
Napolju sam očekivala da mogu da pobegnem od anksioznosti, ali krivica i stid su me pratili na svakom koraku. Može li šetnja trajati duže od ove? Reči su mi izneverile.
Težina i napetost u vazduhu otežavali su razmišljanje. Zašto ništa nije rekao? Da li je pročitao mejl? Da li je jednostavno bio umoran? Tok pitanja me je preplavio, ispunjavajući me užasnutošću. Ne znajući odgovore — da li je bilo goreg osećaja od ovoga?
Ne znam kako smo stigli u park. Teška atmosfera je izobličila moj osećaj za vreme, pretvarajući minute u sate. Ljudi su projurili kao u drugoj vremenskoj zoni od nas. Ali stajali smo mirno, plutajući u mehuru neznanja, odvojeni od sveta oko nas. Dvoje ljudi zaglavljenih u vremenu i prostoru, proganjani našim sumnjama i strahovima.
Seli smo na hladnu drvenu klupu. Sedeći jedno pored drugog, ali u isto vreme udaljeni miljama; udaljenost između nas na toj klupi u parku učinila je da se moj muž čini udaljenijim nego ikad. Pokušala sam da uhvatim njegov pogled, ali nam se pogledi nisu sreli. Zaglušujuća tišina ispunila je vazduh. On zna.
Kako smo se vratili baki i dedi, još uvek ne znam. Ali mi smo ćutali i sa svakim minutom distanca među nama je rasla. Koliko bih još mogla ovo da trpim? Iscrpljeni, legli smo u krevet da se odmorimo. Ali ostalo nije došlo.
Vreme se oteglo zauvek, sve dok iznenada nije prekinuo tišinu sa četiri reči: Pročitala sam mejl. Dah mi je stao. Obuzeo me umrtvljeni strah. Te četiri reči učinile su da se moj svet sruši. "Ne razumem", rekao je. "Zašto mi nisi rekala? Zašto si se krila od mene?"
Nisam mogala da nađem odgovor. Povreda i bol u njegovom glasu proboli su mi srce. Kako sam mogao da ga izdam? Duboko udahnuvši, izgovorila sam jedine reči koje su mi pale na pamet. "Nisam znala kako da ti kažem. Mislila sam da nećeš razumeti."
NE PROPUSTITE
Uzdahnuo je i posle duge pauze odgovorio: "Kada sam pročitao tu e-poštu, mislio sam da sam te izgubio. Izgledala si tako daleko od mene, osećao sam se tako sam. Ali ako misliš da te ne razumem, onda šta je poenta?"
Počeo je nervozno da škraba po papiru. Realnost situacije polako mi je sinula. Ostavio je poruku na noćnom ormariću, ustao i krenuo ka vratima - ramena su visila, izbegavajući svaki kontakt očima.
Sekunde sam stajala paralizovana, ali jedna misao mi je proletela glavom, morala sam da ga zagrlim. Ako ne sada, izgubiću ga zauvek. Stajali smo ćutke u nečemu što je izgledalo beskrajan zagrljaj. Onda su suze počele da teku.
Nakon što je pročitao mejl, mislila sam da sam ga izgubila. Umesto toga, postali smo bliži nego ikada ranije.
Razgovarali smo o svemu. Pričala sam mu o svojim tihim borbama proteklih godina. Rekao je da je sve što želi da zna kako se osećam i šta mi treba. Mogla sam da mu se poverim u svemu.
Težina je počela da raste. Glava mi više nije tukla. Pogledi su nam se ponovo sreli i našli smo se. Konačno je došao odmor i mi smo zaspali.
Ono što se desilo meni i mom mužu može se dogoditi svakome. Nije važno koliko je vaša veza jaka ili koliko se volite: kada se neko plaši otvorene komunikacije, počinjete da se krećete niz klizavu stazu.
Kada se o problemu ne govori otvoreno, problem postaje veći nego što iko može da se nosi.
U najgorem slučaju, porodica na kraju izgubi svoj dom. Moj muž i ja smo krenuli tim putem zbog nedostatka otvorene komunikacije.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
