Nema ništa lepše od osećaja zaljubljenosti, poleta koji osećaš kada je ljubav oko tebe, ali šta se dešava kada faza "medenog meseca" prođe i realnost porodičnog života sa decom te udari u čelo.
Ova žena podelila je svoju priču kako je uspela da spasi svoju ljubav i vrati taj neverovatni osećaj leptirića u stomaku u svoj brak.
2019. godine, moj muž i ja smo se venčali i upravo smo kupili naš prvi zajednički dom. Po prvi put u našim mladim odraslim životima, imali smo raspoloživi prihod. Imali smo više slobodnog vremena nego što smo mogli da potrošimo. Živeli smo u balonu romantičnih večera, spontanih odmora i lenjih vikenda u krevetu.
Ponekad sanjam te rane dane dok ležim budna u našem krevetu, zgnječena između našeg mališana i šestomesečne bebe, dok moj muž hrče na kauču u dnevnoj sobi da nas ne probudi dok se sprema za posao u cik zore.
Večeramo u smenama, naizmenično držimo bebu i brišemo prosuto mleko sa kuhinjskog poda. Spontani odmori zamenjeni su spontanim odlascima u prodavnicu, jer je nedostatak kafe ovih dana karakteriše se kao hitan slučaj.
Naravno da naš život ne bismo menjali ni za šta na svetu, ali postoji razlog zašto ovu fazu zovu „rovovi“. Naš balon večnog zajedništva pukao je davno. Ponekad naši životi izgledaju kao dva odvojena mehura, koji kruže jedan oko drugog, ali se nikada ne spajaju.
Ne sećam se ko je započeo 'pravilo dejta'. Počelo je kao šala ubrzo nakon što se rodilo naše najstarije dete. Ostavili smo je sa mojom mamom po prvi put da bismo mogli da obavimo neki kratak, svakodnevni posao koji bi bio nemoguć sa bebom.
Bilo je to prvi put da smo bili sami zajedno otkako smo je doveli kući, pa smo odlučili da se pretvaramo da smo na sastanku. Držali smo se za ruke u autu. Slušali smo 'naše pesme'. Nisu dozvoljeni telefoni i nema razgovora o našoj deci.
Kada smo se vratili kući, vrveli smo se od zadovoljstva zbog našeg ukradenog vremena zajedno. Osećali smo se kao da smo prevarili sistem. Od tada, svaki put kada bismo se našli sami zajedno, postavili smo pravilo da smo automatski na sastanku. Nije bilo važno šta radimo - morali smo na to da gledamo kao na priliku.
Držali bi smo se za ruke ulazeći u prodavnicu. Poljubili bi smo se na parkingu benzinske pumpe. Raspitivali bismo se o osećanjima drugog, proveravali naše mentalno zdravlje i smišljali načine da bolje podržimo jedno drugo. Nema telefona. Nema govora o deci.
Kada se rodilo naše drugo dete, promenili smo pravilo: čak i ako smo imali dete ili dvoje sa sobom, ako su spavali ili su na neki drugi način bili zauzeti, to je ipak bio sastanak. Svako zajedničko vreme bez prekida bilo je kvalitetno vreme.
Rezultat ovog pravila je da smo se našli na nekim urnebesno neromantičnim „sastancima“. Pronalaženje kreativnih načina da se emocionalna i fizička ljubav uključi u inače dosadan ili stresan zadatak postalo je igra.
Jedno od mojih najdražih nedavnih uspomena je kada sam bila trudna i kada smo naše dete ostavili sa mamom da kupimo auto.
Uglađeni prodavac je predložio: „Zašto se ne bismo dogovorili kako biste vas dvoje mogli da nastavite sa svojim danom? Siguran sam da imaš zabavnije stvari da radite nego da sedite ovde sa mnom.' Moj muž me je zagrlio i odgovorio: „Zapravo, trenutno smo na sastanku, tako da se dobro provodimo. Ne bismo imali ništa protiv da ostanemo ceo dan.'
Iako nam se ta ideja u to vreme činila revolucionarnom, shvatili sam da nije. Rano u našoj vezi, kada je samo biti zajedno bilo magično, prirodno smo zamaglili granice između romantike i „stvarnog života“.
Držali smo se za ruke u autu dok smo obavljali poslove. Gurli smo se zajedno na kauču dok smo plaćali račune. O našim nadama i snovima i najvećim strahovima pričali smo dok smo prali sudove.
U to vreme nismo shvatali da su ovi trenuci - a ne veliki, spontani, romantični gestovi - bili osnova naše veze. Da bi nas jednog dana, kada su nas tokovi ranog roditeljstva razdvojili, ovakvi trenuci ponovo spojili."
