Olja Ivanjicki i Leonid Šejka, studentkinja vajarstva i student arhitekture, sreli su se prvi put povodom zajedničkog rada na konkursnom zadatku za spomenik Marksu i Engelsu.
Leonid Šejka bio je neosporni vođa grupe, a zračio je metafizički, proučavao je crnu magiju koliko i pravoslavlje, a intelektualno je bio mislilac i teoretičar.
Hrvatska književnica Marija Čudinom bila je prva Šejkina žena koju je jako voleo, međutim, kasnije je sklopio brak sa Anom Čolak Antić koja je bila istoričarka umetnosti i kustos Galerije „Grafički kolektiv“ sa kojom je počeo svoj put u umetnost i teoriju.
Leonid Šejka u pokušaju demokratizacije vlasti završio je mesec dana u zatvoru, a umro je u trideset i osmoj godini života. Mnogi su ovog umetnika smatrali žrtvom, jer tokom svog života je živeo oskudno i borio se za pravdu, ali on je u stvari bio junak, kulturni heroj i vizionar čije ideje se ne gube sa vremenom, Šejka je bio protagonista umetnosti modernog doba.
Ljubav sa Oljom Ivanjicki
Kao trag jedne od najljepših beogradskih ljubavi na umetničkoj sceni ostala su pisma koja su razmenjivali. Te prepiske pune ljubavi, ljubomore, prebacivanja i sumnji trajale su od 1956. do 1961. godine.
Naime, jednog dana čovek sav u crnom pokucao je na Oljina vrata. Kada mu je otvorila, predao joj je neuglednu kutiju za cipele. Dok se još iščuđavala, nepoznati čovek je nestao. U kutiji su bila pisma koja je Olja napisala Šejki, a koja je on čuvao kod druga.
Upravo iz te kutije za cipele, koja je čuvala deo tajne o njihovoj ljubavi, ali i iz pisama Leonida Šejke, koje je u svom stanu sačuvala Olja Ivanjicki, nastala je knjiga "Ogledalo ljubavi", koju jepriredila Silvija Monros - Stojaković.
"Oljice mila, ipak, ja moram prvi da pišem i svakako ćeš primiti više pisama od mene nego ja od tebe", pisao je Šejka 1956, u prvom pismu. Njihova ljubav se svodila na njihovo stvaralaštvo i zajedničku borbu za umetnost.
Relacija Kragujevac - Beograd, koja ih je često razdvajala, naročito u vreme Oljinih odlazaka u porodični dom u Kragujevcu, premošćena je pismima. Pisma su pisana na starim papirima, na listovima iz srednjoškolskih svezaka. Mukotrpna borba sa razdvojenošću, besparicom, preplitala se sa borbom za sopstvenu umetničku afirmaciju. Sve im je nedostajalo, nije bilo boja, nije bilo platna. Imali su samo ljubav i ljubomoru.
"Mnogo sam zaželeo da te vidim, postaješ u meni nekakva 'apstrakcija'. Hoću da čujem tvoje disanje. Premda ljubeći ono mesto na hartiji mogu da zamislim tvoje usne, ipak to nije to”, piše Šejka, a u Oljinim pismima se čita:
"Plašim se tvog razmišljanja o ljubavi. Mili moj, divni, jedini... Noćas sam te sanjala, pokazuješ mi svoje nove slike... Tako sam tužna i uznemirena... Noćas sam te tražila cele noći i probudih se vrlo nesrećna. Kad će jednom sve proći...”
Iako je uveravao da samo s njom može da traje dugo, Šejku razjedaju sumnje i strasti stoga je pisao i pisma prepuna ljubomore.
"Možda bi bilo najbolje da se uzdržavam od pisanja, jer sam ogorčen tvojim otezanjem. Bes mi se stišava ako sada plačeš ili se ljutiš."
Uvek zvezda u biranom društvu, okružena članovima Mediale, "maskota", kako je se seća Matija Bećković, Olja je tada bila "deo burnih rasprava o umetnosti, deo otpora zvaničnom i rigidnom stavu prema stvaralaštvu", ali i najpoželjnija devojka tog umetničkog kruga.
"Mislim da si opet počeo da sumnjaš", predosećala je Olja nemogućnost da se njena i Šejkina veza održi. "Pišeš da treba da dođem, a znaš da za ovo pismo dajem poslednjih 15 dinara. Kako ocu da kažem da treba da se vratim. Strašno sam nesretna..."
O nemoći da se ljubav održi svedoči i poslednje pismo koje je Šejka poslao Olji:
"Možda ti više priželjkuješ da ja budem kriv, nego što to stvarno jesam. Ipak molim za oproštaj. Dovoljno smo izmučili jedno drugo, i možemo i ovako, bez motivisanja krivicom, bez ljutnje i mržnje, da se definitivno raziđemo. Da li ćeš mi poverovati da zaista iskreno želim da se konsoliduješ, da nađeš Smisao i Ljubav, i da budeš srećna...”
Životni i umetnički putevi Olje Ivanjicki i Leonida Šejke prestali su da se ukrštaju još 1961. godine, ali legenda o tome kako su se voleli i danas je živa. Na dan kad je skoro tri veka ranije sahranjen njegov neprikosnoveni uzor Vermer iz Delfta, 15. decembra 1970, Šejka fizički napušta Đubrište, kako je zvao ovaj svet, a Olja svoj kosmos četiri decenije kasnije.
(Stil/Bigorafija.org)
