Leonard Bernštajn je bio čudesni dečak američke klasične muzičke scene, koji je imao svoj spektakularan dirigentski debi sa Njujorškom filharmonijom. Proslavio se sa muzikom koju je komponovao za kultni film "Priča sa zapadne strane", a njegov dvostruki život oduvek je intrigirao javnost.
Rođen je 25. avgust 1918. Mkao Luis Bernštajn u Lorensu, Masačusets, a bio sin jevrejskih roditelja, Dženi i Semjuela Džozefa Bernštajna, koji su emigrirali u Sjedinjene Države iz Rivna. Bernštajnov otac je bio vlasnik kompanije kozmezičkih proizvoda za kosu i lepotu.
U ranoj mladosti Leonarda, njegovo jedino izlaganje muzici bili su kućni radio i svirka petkom uveče u skupštini Miškan Tefila u Roksberiju u Masačusetsu. Kada je Bernštajnu bilo deset godina, Samjuelova sestra Klara ostavila je svoj prenosivi klavir u kući brata. Tako je Luis sam počeo da uči klavir i teoriju muzike, i ubrzo je tražio časove.
Iako se Semujel u početku portivio, kasnije je vodio sina na koncerte orkestra u njegovim tinejdžerskim godinama i na kraju podržao njegovo muzičko obrazovanje. U maju 1932. Leonard je prisustvovao svom prvom orkestralnom koncertu sa Bostonskim pop orkestrom kojim je dirigovao Artur Fidler.
U mladosti je imao razne profesore klavira, uključujući Helen Kouts, koja je kasnije postala njegova sekretarica. Leti je porodica Bernštajn odlazila u svoju kuću za odmor u Šaronu u Masačusetsu, gde je mladi Leonard regrutovao svu decu iz komšiluka da priređuju predstave u rasponu od Bizeove „Karmen“ do Gilberta i Salivena. Često je svirao cele opere ili Betovenove simfonije sa svojom mlađom sestrom Širli. I sa 13 godina mlađim bratom je bio veoma blizak.
Bio je vešt pijanista, često dirigujući pijanističke koncerte sa klavijature. Takođe je bio kritična figura u savremenom preporodu muzike Gustava Malera, kompozitora za kojeg je imao najstrastvenije interesovanje.
Njegova slava proističe iz njegovog dugog mandata muzičkog direktora Njujorške filharmonije, iz dirigovanja na koncertima sa većinom svetskih vodećih orkestara. Kao kompozitor, pisao je u mnogim stilovima koji obuhvataju simfonijsku i orkestralnu muziku, balet, filmsku i pozorišnu muziku, horske radove, operu, kamernu muziku i komade za klavir. Mnoga njegova dela redovno se izvode širom sveta, iako se nijedno ne može porediti sa ogromnom popularnošću i kritičkim uspehom "West Side Story".
Burne ljubavne afere kompozitora i bračni život
Felisija Montalegre je bila zapanjujuće lepa čileanska pozorišna i televizijska glumica koja je zarađivala za život u Njujorku.
Upoznali su se na zabavi koju je priredio pijanista Klaudio Arau, sa kojim je Felisija studirala. Verili su se nekoliko meseci kasnije, ali su veridbu raskinuli posle manje od godinu dana. Razlog za prekid veze nije bio tajna, jer su Bernštajnove homoseksualne sklonosti bile neosporne i dobro dokumentovane.
Tokom godina na Harvardu, Bernštajn je imao afere sa čuvenim dirigentom Dimitrijem Mitropulosom i ambicioznim kompozitorom Aronom Koplandom. A tokom posete Izraelu 1948. zaljubio se u mladog vojnika Azarija Rapoporta. Bernštajn piše: „Ne mogu baš da verujem da je trebalo da nađem sve stvari koje sam želeo uklopljene u jednu osobu. To je pakleno iskustvo - Sve je promenilo."
Felisija je bila potpuno svesna Leonardovih seksualnih preferencija, ali je ipak nastavila da ga proganja naredne tri godine. A Bernštajn je bio zabrinut da bi ga njegove homoseksualne aktivnosti sprečile da postigne veliki dirigentski uspeh.
Par se na kraju venčao u septembru 1951. godine sa jasnim razumevanjem da sve dok Leni ne osramoti Feliciju javno, on je slobodan da radi šta god želi. Uprkos ovom očiglednom braku iz interesa, među njima je bilo dosta ljubavi.
Ubrzo nakon njihovog venčanja, Felisija otvoreno piše svom mužu:
„Ako sam izgledala tužno dok si se danas odvezao, to nije bilo zato što sam se na bilo koji način osećala napušteno, već zato što sam ostala sama da se suočim sa sobom i čitavim ovim krvavim neredom koji je naš "bračni" život. Mnogo sam razmišljala i odlučila da ipak nije takav nered. Prvo: mi nismo posvećeni doživotnoj robiji — ništa nije neopozivo, čak ni brak (mada sam tako mislila).
"Drugo: ti si homoseksualac i možda se nikada nećeš promeniti – ne priznaješ mogućnost dvostrukog života, ali ako tvoj duševni mir, zdravlje, ceo nervni sistem zavise od određenog seksualnog obrasca, šta možeš da uradiš?"
"Treće: voljna sam da te prihvatim takvog kakav jesi, a da ne budem mučenik ili da se žrtvujem. (Slučajno te mnogo volim — ovo je možda bolest i ako je to koji je lek?) Hajde da pokušamo da vidimo šta će se desiti ako si slobodan da radiš šta želiš, ali bez krivice i priznanja, molim te! Osećanja koja imaš prema meni biće jasnija i lakša za izražavanje — naš brak nije zasnovan na strasti, već na nežnosti i međusobnom poštovanju.”
Par je imao troje dece, što je dovelo do pretpostavke da je Bernštajn bio biseksualac. Međutim, prema njegovim saradnicima u kultnom filmu za koji je pisao muziku "West Side Story", Bernštajn je jednostavno bio „gej muškarac koji se oženio. Uopšte nije bio u sukobu oko svoje seksualne orijentacije. Bio je samo gej.”
Kao što je bilo uobičajeno u to vreme, Bernštajn se pretstavljao kao odan muž i otac u očima javnosti, dok je iza kulisa vodio promiskuitetni homoseksualni život. Možda je bio običaj da se krije iza fasade, ali Bernštajn je sigurno osećao da je njegova homoseksualnost prokletstvo. Čak je bio podvrgnut psihoanalizi od strane specijaliste koji „leči homoseksualne muškarce od njihove inverzije“.
Na kraju, jedini lek je bio da javno prizna svoju homoseksualnost, dok svoje frustracije izbacuje na svoju ženu. Danas je poznato da je Bernštajn imao seks sa dvadesetogodišnjim momkom u hodniku svoje kuće dok je njegova žena sedela u dnevnoj sobi. A kada je 1973. upoznao mladog Toma Kotrana, dozvolio je svojoj ženi da ih uhvati zajedno u krevetu.
Do 1976. Bernštajn je napustio ženu zbog svog poslednjeg ljubavnika.
Već sledeće godine, Feliciji je dijagnostikovan rak pluća i Bernštajn se brinuo o njoj do njene smrti 1978. godine.
Nakon Felisijine smrti, Bernštajn je dao slobodu svojoj zavisnosti od alkohola i droga i upustio se u otvorene homoseksualne aktivnosti. Ipak, uvek je osećao krivicu zbog toga kako je njegov dvostruki život negativno uticao na nju. Na kraju je dao glas svojoj muci u operi "Tiho mesto" iz 1983. godine.
Kao što je jedan blizak porodični prijatelj jednom primetio i rekao: „Leonard je želeo muškarce seksualno, a žene emocionalno."
