Oboje su u to vreme bili u braku, a jedan slučajan susret na Krki bio je presudan. Branko Ćopić je 18 godina mlađu dubrovačku učiteljicu upoznao kada je bio već dvanaest godina u braku s lekarkom – pedijatrom Bogdankom Cicom Ilić, a Marijana je bila u braku s jednim priznatim Dubrovčaninom. To je bio osnovni razlog zbog čega su krili svoj odnos i zbog čega su se punih 19 godina dopisivali u tajnosti.
Marijana Babić, kojoj je pravo ime bilo Marija Ana, početkom šezdesetih godina radila je kao učiteljica u jednoj dubrovačkoj osnovnoj školi. U maju 1963. godine sa svojim razredom je otputovala na izlet na slapove Krke.
Bila je veče, učiteljica je upravo sa decom sedala za večeru, kad je za susedni sto seo jedan od najpoznatijih pisaca u zemlji. Uzela je salvetu, na njoj napisala nekoliko stihova Dobriše Cesarića: “I teče, teče jedan slap…” Salvetu je dodala Branku Ćopiću i provocirajući ga doviknula: “Vi pjesnici često ženama pišete stihove na salveti. Mislite da to kod svake pali. E, kod mene nije takav slučaj”.
Zbog njene poruke Ćopić se zacrveneo i zaćutao. Učiteljica je naglo ustala i počela recitovati njegovu poemu “Grob u žitu”. Tako je izgledao njihov prvi susret. Sledeći susret desio se tri godine kasnije na Tjentištu. Tada mu je napokon ostavila svoju adresu. Marijana nikad nije zaboravila dan kad je pisac otišao za Beograd. Tri dana kasnije dobila je Brankovo pismo.
“Draga drugarice Marijana, očekivao sam da ću vas videti ono jutro kada sam polazio sa Tjentišta, ali vas nije bilo. Tako otputovah, a da se ne pozdravimo. Bilo mi je zbog toga istinski žao. Žao mi je i danas. Odavno se nisam susreo s jednim tako osećajnim i dragim čitaocem. To bih vam rekao i usmeno da tu nije bio prisutan vaš muž. Ni muževi ni žene ne znaju primati komplimente upućene njihovim bračnim drugovima. Sasvim razumljivo. Da sam na mestu vašeg muža, ja bih svakom vašem obožavatelju izlio čitav jedan gradski vodovod na glavu da se rashladi. Pozdravlja vas više nego srdačno vaš Branko Ćopić”
Pisao je Branko Marijani iz Pariza, Londona, Istanbula, Kavkaza. Bio je romantičan i nežan, ali i diskretan, imajući obzira prema udatoj ženi i majci dve devojčice. “Pismo, naravno, odmah uništite,” često je ovim rečima završavao.
Pisao je o sebi, o književnosti, o politici. Doživljavao ju je kao nekog tajnog ispovednika, poverljivog, ali i dovoljno dalekog. Znao je da su njegove tajne kod Marijane potpuno sigurne. Pisma je slao na adresu Ženskog učeničkog doma, gde je Marijana u međuvremenu počela raditi kao direktorka, a ona je njemu odgovarala na Udruženje književnika Srbije u Beogradu.
“Najmilija prijateljice, nisam se javljao jer sam dugo bio na putu po Jugoslaviji i inostranstvu… Čim vas se sjetim, na usta mi počnu navirati sve samo nježne riječi. Vi lično ne dajete mi povoda da vam se tako obraćam, pa se bojim da moje pismo slučajno ne padne u neke neželjene ruke pa da vam načinim komplikacije…”
“Najmilija prijateljice, čim se sjetim Vas, na usta mi naviru sve same nježne riječi …Željno čekam glasa od Vas i ljubim Vašu sjenku. Vaš Branko….PS. Pismo, naravno, odmah uništite…”
“Svi pisci moraju da piju jer tek onda kroz njih prolaze bure i oluje. Jedino koga znam da ne pije jeste moja prijateljica Desanka Maksimović“, priznao joj je u jednom pismu Branko Ćopić. Jednom joj je predložio susret u dubrovačkom hotelu “Excelsior”. Rekao joj je da se ne brine, samo će je gledati. Ničim nije hteo ugroziti njihov savršen odnos.”
Marijana Babić je volela Ćopićev njegov rad i slala mu svoje pesme, a jednom je izjavila da se jedna od njih našla u Ćopićevoj zbirci. Njihovo dopisivanje bilo je najintenzivnije u vreme dok je Ćopić pisao zbirku pripovedaka „Bašta sljezove boje“.
Slučajni svedok njihove romanse bio je novosadski književnik Vladimir Kuljača kome je lepa učiteljica, svojevremeno, poverila na čuvanje manji deo te prepiske od ukupno 54 pisma , a on je uz njen blagoslov o toj romansi snimio tridesetominutni film “Dubrovačka tajna veza”. Veći deo prepiske s Ćopićem Dubrovčanka je čuvala sve do devedesetih godina. Kada je buknuo rat, Marijana se uplašila za svoju sudbinu i spalila sva pisma iz kartonske kutije. Preživela su samo četiri koje Kuljača i danas čuva u Novom Sadu.
Tajni susreti učiteljice Marijane i Branka Ćopića odigravali su se najčešće u okolini Dubrovnika. Da li su prerasli u istinsku ljubav, Marijana nije želela da otkrije nikom bližnjem, pa ni Kuljači. Priznala je samo da su se pisma proredila osamdesetih godina, a i kada su stizala, bila su konfuzna jer je Ćopić već duboko bio u depresiji zbog nerazumnog progona, onih koje je u nebesa izdigao svojom literaturom. Dve godine pre svoje smrti Branko Ćopić je prestao da joj piše.
Nije razumeo tu hajku koja se podigla protiv njega posle “Jeretičke priče” u kojoj je kritikovao parazitski moral nekih komunista. Kada se duboko depresivni pisac , 26. marta 1984. sa beogradskog mosta na Savi, vinuo u smrt, Kuljača se zatekao u Dubrovniku. Uznemirenim glasom, pozvala ga je telefonom Marijana: “Branko se ubio”, rekla je olovnim glasom i zamolila Kuljaču da isplovi brodićem, te u skrovitom jadranskom zalivu baci u more venac od cveća.
“I danas osećam njegovu ruku na svom ramenu dok šetamo Stradunom”, izjavila je Marijana u filmu „Ćopićeva rajska duša/Dubrovačka tajna veza“ Vladimira Kuljače.
Dubrovačka učiteljica preminula je 2012. u 83. godini života.
Pogledajte kratak film „Ćopićeva rajska duša/Dubrovačka tajna veza“
