Realnost

Život medicinske sestre na kruzeru: Krv, suze i samoća jedne Srpkinje na putu oko sveta!

Bez idealizovanja, bez ulepšavanja, ovo je realan život koji vodi medicinska sestra na jednom kruzeru
Zanimljivosti 05.10.2015. - 11:01h Autor: Vice
Foto: Profimedia

Već jako dugo slušam priče o drugaricinom bratu koji je otišao da radi kao konobar na brodu. Proputovao čovek pola sveta, a ja nisam videla ništa osim Grčke. Svako malo čujem kako je otišao ovaj ili onaj, kako im je dobro, kako lepo zarađuju, a ja i dalje živim kod roditelja u stanu i nema šanse da se uskoro odvojim. Nije da je meni loše, ali imam previše godina da bih živela sa njima.

 

Hvala ti tetka!

 

Jedan dan mi na FB-u iskače slika drugarice iz Hrvatske koja je na kruzeru...i tako sve počinje. Pronalazim agenciju u Beogradu koja se bavi „regrutacijom" ljudi, dobijam sve potrebne informacije i podugačak spisak koje bi sve papire trebalo da prikupim.

 

Naravno za sve to mi je potrebna i povelika svota novca koju u tom momentu nemam ni u ludilu. Pozajmljujem pare od tetke, okrećem gomilu telefona i akcija počinje. Uzimam godišnji odmor i palim u Crnu Goru. Iznajmljujem neki sobičak u Bijeloj i svaki dan crkavam na predavanjima od 7 - 17h.

 

Posle položenog ispita za skipera u Kotoru, vraćam se na posao bedno plaćene medicinske sestre, nastavljam da jurim papire, ali i vakcine. Kome bi palo na pamet da vakcina protiv Žute groznice ne može da se nađe u Srbiji, ali je zato ima u svim okolnim državama! Sedam u kola i pravac Vukovar po vakcinu, a posle toga hrvatsko primorje po titulu mornara.

 

Posle neviđenog jurcanja, čekanja u redovima, svađanja sa šalterušama i prevaljenih 2000 kilometara, konačno pribavljam svu dokumentaciju. Predajem papire agenciji, lakša za tetkinih 700 evra i čekam. I čekam.

 

Milione stekao sam, a imao je samo jedan cilj, da bude bogat: Evo kako je uspeo!

 

Foto: Shutterstock, Ilustracija
Foto: Shutterstock, Ilustracija

Posle godinu i po dana dobijam poziv iz agencije sa pitanjem koliko brzo mogu da budem spremna?! ODMAH! Nikada se nisam osećala toliko smireno. Jedva sam dočekala da se spakujem i da krenem... Jedan avion, drugi avion, konačna destinacija i odjednom neviđena frka!

 

Uh, koliko je ovo čudo od broda! Kako ću, bre, da se snađem? Pa on je veći od moje zgrade na Vidikovcu!

 

Ulazim na brod, a momak iz obezbeđenja traži da podignem kofere na traku i prođem kroz rentgen. Pita me na kojoj poziciji radim, a kada mu kažem da sam medicinska sestra sa osmehom na licu saopštava da ne moram da prolazim pretres i čak zove nekog dečka da mi pomogne sa koferima. Već tad kapiram da je moja „pozicija" baš dobra i da se tamo sestre poštuju i čuvaju.

 

Dobijam pločicu sa imenom koju moram da nosim 24/7, a ID kartica mi ujedno služi i kao platna kartica na brodu. Već pri prvom susretu sa kolegama dobijem pozdrav na „našem" jeziku: „Dobrodošla".

 

E, pa da znaš da i jesam dobrodošla, mislim se, čekala sam ovaj trenutak godinu i po dana. Dok se unezverena osvrćem oko sebe, vidim kako mi se približava žena koja na putu od tačke A do tačke B, dakle čitavih 10 metara, flertuje sa svim muškarcima koji su joj se našli na putu. Gospođa ima preko pet banki, dok je gledam zamišljam moju kevu da to radi i smešno mi. Prilazi mi, predstavlja se i vodi do bolnice da se upoznam sa doktorima i još jednom sestrom, kupujem uniformu i sada sam kompletna medicinska sestra na kruzeru!

 

Narednih dana bombarduju me raznoraznim predavanjima, upoznaju sa lekovima, programom u kome se radi, i najvažnije, upoznajem brod. Ovo čudovište ima 14 spratova, deli se po zonama i svakog sekunda moram da znam gde sam. Nisam sigurna da ću ikada zapamtiti...

 

Pacijenti nisu pacijenti!

 

Već u startu sam upozorena da pacijenti nisu pacijenti već putnici koji su debelo platili svoje krstarenje i da moram da budem jako ljubazna sa njima i da se non-stop kezim. Ispostavlja se da je doktor na brodu jedan skroz simpatičan čikica, Italijan. Od prvog dana me je prihvatio kao ćerku, učio me italijanski, a za uzvrat, ja sam njega učila engleski. Posle samo mesec dana jedna koleginica se iskrcala, a ja sam dobila motorolu i pejdžer pomoću kojih te obaveštavaju da postoji hitan slučaj.

 

Jedne večeri zatvaram Medical Center, i kako to obično biva po Marfiju, stavljam prvi zalogaj u usta, a doca doziva preko motorole! Usplahiren, na italijanskom traži da se pojavim na 11. deck -u (tako se zovu spratovi na brodu). Trčim maraton po brodu i tražim pogledom doktora. Umesto njega zatičem lika iz kuhinje koji riba neku crvenu fleku na podu. „Je l' to krv ili je sok?" pitam ja. Kaže: „Krv".

 

Zovem docu preko motorole, kaže da su krenuli na 7. deck. Trčim ka istom i kod lifta ga zatičem sa još tri momka iz obezbeđenja kako nose neku babu u nosilima. Krpama joj je prekrivena desna noga i moram da spremim pribor za ušivanje.

 

Žena, tačnije baba od 84 leta iz Nemačke, okliznula se pala i doslovno rascepala nogu od kolena do sočnog zgloba. Pri tom, Marfi nastavlja da me zeza, jer bakuta ne govori engleski. Zovem prevodioca i posao može da počne.

 

A uh, koliko zjapi noga! Stavljam rukavice i počinjemo da ušivamo tu razjapljenu ranu od koje mi se stomak okreće, a baba šampionka ćuti. Ćuti, a nije dobila ni anesteziju! Posle intervencije, šaljemo gospođu kolicima do kabine i kažemo joj da svaki dan dolazi na previjanje.

 

Bilo je mrtvo čak i mače koje je držao u rukama: Tužno detinjstvo Mome Kapora!

 

Foto: shutterstock, Ilustracija
Foto: shutterstock, Ilustracija

Pomišljam kako se neko u njenim godinama nikad neće oporaviti i kako će onako velika i grozna rana sigurno da se zakomplikuje. Već ujutru, baba bez kolica, bez štaka i bez ičije pomoći ušeta u Medical. Doca i ja je gledamo u čudu, previjamo ranu koja fino zarasta i kažemo joj da obavezno dolazi svaki dan. Od tog momenta, babi se gubi svaki trag! Pet dana je tražimo po brodu, ostavljamo joj poruke na recepciji, na vratima sobe... A ona, kao da je u zemlju propala. Dok smo se mi brinuli za babu, ona je uredno išla na sve moguće izlete, a Medical je zaobilazila u širokom luku. Na kraju smo angažovali obezbeđenje. Vidno iznenađenoj bakici nije bilo jasno šta hoćemo od nje!

 

E, da mi je njena snaga i želja za životom...

 

Dobro, baba je došla na kruzer da uživa, i imala je sreću da se sve dobro završilo po nju, ali, to nije uvek slučaj...

 

Gospođa iz sobe 142

 

Usledio je kruz koji je bio organizovan tako da je brod bio zakupljen kao hotel. Deset dana usidreni u jednoj luci... Milina. Medicinsko osoblje na brodu brzo shvati da je život mnogo jednostavniji kada imaš podršku iz „spoljnog sveta" i kada u svakom momentu možeš da pozoveš hitnu pomoć s kopna.

 

Jednog dana u bolnicu ulazi debeljuškasta gospođa i žali se na otečenu nogu. Nakon kraćeg razgovora sa lekarom odlazi, i ponovo dolazi... sutradan, i dva naredna dana. Kažem doci da mi se ne sviđa boja njenog lica, a on mi objašnjava da je simpatična debeljuškasta žena po imenu Geri, ustvari samo depresivna. Objašnjava mi i da je došla sama na brod i da zato svaki dan „visi" kod nas. Da je bar bilo tako...

 

Prvi slobodan dan nakon duže vremena, a čika Marfi nastavlja tamo gde je stao. Koleginica moli da se pojavim sa bocom kiseonika u sobi broj 142. Razmišljam kako mi duša spava jer me je probudila iz dubokog sna, i dok po glavi pokušavam da lociram u kom delu broda se nalazi soba 142, shvatam da se radi o našoj „drugarici" Geri...

 

Trčim do njene kabine sa bocom, „kačimo" je na kiseonik i jedva uspevamo da joj pronađemo venu za infuziju. Zovemo hitnu i spremamo je za transport. Kao što rekoh, Geri je povelika žena, pa jedva manevrišemo sa njom po uzanoj kabini „dva sa dva", ali nekako uspevamo da je prebacimo. Kasnije saznajemo da su je dva puta reanimirali u kolima i treći put u bolnici. Bezuspešno. Nažalost, Gerino putovanje se tu i završilo. Usledila je gomila papirologije, gomila mejlova koje treba poslati, obigravanje šefova oko doktora i proveravanje da li je uradio sve što je mogao...

 

Od tog dana kapetan je svaki dan dolazio da mu izmerimo pritisak i da malo popriča sa nama.

 

Hrabrost, strah i borba: Kako je jedan čovek iz Srbije spakovao porodicu i odselio se u Kanadu!

 

Foto: Shutterstock. Ilustracija
Foto: Shutterstock. Ilustracija

Žurke i "dan posle"

 

Kad smo već kod kapetana, posle tri meseca provedena na brodu shvatila sam da je kapetan samo figura. On je jedino „aktivan" prilikom „parkiranja" broda, a za sve ostalo tu je staff kapetan. On je čovek za sve, on odgovara, pregovara i dogovara. Kapetan spava kao klada, a šta god da se desi na brodu u bilo koje doba dana ili noći, svi cimaju staff –a.

 

Čak i posle žurki za zaposlene, kad obezbeđenje proceni da je neko previše popio, bude staff-a, i zovu medicinsku sestru i lekara da bi se uradili alko-testovi. A koja je poenta žurke ako ne možeš da se opustiš uz koju čašicu više? Kao, ne sme da se ima preko 0,4 promila! Čoveče, pa to je „celo" jedno piće!

 

Ako te uhvate da imaš više od toga, pakuješ kofere i ideš kući. Skontala sam da se merenja alkohola rade tendeciozno, odnosno kada nadređeni imaju pik na neke ljude, a ovo je svakako najjednostavniji način da se nekog rešiš.
A žurke za zaposlene su posebna priča, organizuju se jednom nedeljno i meni su totalni trash. Ista muzika, isti ljudi, samo se iz nedelje u nedelju menjaju partneri sa kojima se posle partijanja ide u sobu. Pre jedne žurke sam odlučila da delim kondome u baru za zaposlene. Bar 70% njih mi je vratilo svoje pakovanje, al' ne zato što nisu imali seks... Ujutru dođu po tablete za „dan posle". Užas koliko često sam ih izdavala. Naravno, devojke su ih pre tražile meni nego mom kolegi, Ukrajincu. Valjda je tako lakše, ono kao, žena - ženi.

 

„Bolje da držim metlu, nego da nosim pušku"

 

Inače, poslednjih meseci, na brod je stiglo baš puno ljudi iz Ukrajine. Rade šta stignu, a rečenica jednog od njih koji radi kao čistač bolnice objasnila mi je sve: „Bolje da držim metlu, nego da nosim pušku", i znate šta, u pravu je.

 

Prvi ugovor na brodu je bio nadrealan, imala sam vrh ekipu ljudi. Nekada sam preskakala večeru da bih se družila sa njima. Doduše često nisam imala šta da preskačem obzirom da je hrana bila grozna i prepuna karija koji inače ne podnosim! Kuvari nisu propuštali priliku da ga stave gde god i kad god su mogli.

 

Mislim se... Opet, koliko god da ti je dobro, koliko god da ćeš zaraditi pare o kojima u Srbiji možeš samo da maštaš, nedostaje ti porodica, prijatelji, tvoja soba, krevet, mir i tišina... Mislim, možeš ti da imaš mir i u tesnoj kabini, ali ne kada za cimerku imaš gospođu u krizi srednjih godina koja se ne libi da posle tuširanja ostatak dana presedi u sobi ogrnuta minijaturnim peškirićem koji redovno spada, pa joj delovi tela uredno sevaju pred mojim očima. Mislim se, „Što bre ja ovo moram da gledam?", al' ništa joj ne kažem...samo se mislim.

 

Pored svih baba, deda, užasno bogatih i onih ne tako bogatih, na kruzer dolaze i novopečeni-roditelji-ludaci koji sa sobom vode bebe stare tek par meseci.

 

Gde su bre pošli sa tom sitnom decom?! Najmlađa beba koju sam imala na brodu imala je samo 10 dana i hvala bogu ništa joj nije trebalo, ali su mi zato uredno tražili da bebi od šest meseci nađem venu i uključim joj infuziju. Stvarno nisam imala snage, plakala bi beba, a plakala bih i ja. Srećom uspela sam da ubedim docu da pošalje bebu kod pedijatra na kopno gde su je i zadržali u bolnici.

 

Budite hrabri, usudite se: 6 načina kako da putujete bez dinara u džepu!

 

Foto: Shutterstock, Ilustracija
Foto: Shutterstock, Ilustracija

Miris sarme u avgustu

 

Posle takvih dana jedva čekam da udarim ključ u bravu i odem u bar gde me čeka moja „brodska porodica". Koliko god bili Balkanci i puni predrasuda o crncima, pederima, ovima i onima, „moji su" i dragi su mi...dok ne odem doma... A kad odem doma jedino mislim kako da se najedem mamine supe, maminih sarmi, svinjskog ili bilo kog drugog mesa, samo da u njemu nema karija!

 

Što bi rekli Crnogorci: "Kako znaš da je pomorac došao kući? MIRIŠE sarma u sred avgusta!". E, tako je i meni sada. Miriše sarma u septembru, i mirisaće još par meseci, a onda novi krug: krv, sreća, suze i znoj, i naravno: kari.

 

Ovaj tekst je preuzet sa VICE.com

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...