Avgusta 1971. godine, u Palo Altu u Kaliforniji uhapšena su desetorica mladića koji su optuženi zbog različitih stvari. Svi su spektakularno privedeni, kao da je reč o velikim zločincima, piše New York Post. Tako je počao stenfordski zatvorski eksperiment (SPE), koji se i danas smatra jednim od najpoznatijih istraživanja u oblasti socijalne psihologije, i koji je više puta ekranizovan.
Iza eksperimenta je stajao mladi profesor psihologije sa Stenforda, Filip Zimbardo. Nekoliko nedelja pre početka eksperimenta u novinama je objavio oglas da traži muške studente za psihološko istraživanje zatvorskog života.
Eksperiment je trebalo da traje između nedelju dana i dve nedelje, a studenti su bili plaćeni 15 dolara dnevno (u protivvrednosti 90 današnjih dolara).
Šta krijete od drugih: Test mađarskog psihijatra iz 1935. godine otkriva! (FOTO)
Javilo se 75 mladića koji su se podvrgli psihološkom testiranju. Zimbardo je želeo da nađe samo one koji su bili fizički i emotivno stabilni, sa zdravim stavom prema zakonu. On je naime želeo da odgovori na jedno od najosnovnijih pitanja o ljudskoj prirodi: Jesmo li suštinski dobri ili zli?
Da li bi svi, bez obzira koliko bogati, obrazovani ili privilegovani bili, mogli da dosegnu neviđene granice sadizma? I ako da, može li nejednaka raspodela moći određene institucije da probudi tu zver?
Zimbardo je znao da bi ovaj eksperiment mogao da otvori vrata njegove karijere, pogotovo jer je u pitanju bio period u kojem su Amerikanci provodili noći gledajući užase iz Vijetnama. U martu te godine, četvoro članova porodice Menson, uključujući Čarlsa, osuđeno je na smrt, a svet se još oporavljao od Drugog svetskog rata, slika koncentracionih logora i svega što su čuli na nirnberškim suđenjima, gde je mnogima izgovor bio to što su slušali naredbe, piše Express.hr.
Duševne bolesti: 4 horoskopska znaka su u najvećem riziku!
SPE je slučajnim odabirom studente podelio u dve grupe: zatvorenike i čuvare, kojima je rečeno da će ih sve vreme nadgledati kamere.
Bilo je 10 zatvorenika i 11 čuvara, sa tim da se Zimbardo ponašao kao čuvar koji se uživeo u lik, noseći naočare za sunce i tamno odelo sa kravatom. Upozorio je čuvare da ne smeju fizički da naude zatvorenicima, ali da smeju da koriste koje god druge taktike žele.
Prvog dana, svi su završili u zatvoru, tačnije u podrumu Odeljenja za psihologiju na Stanfordu. Nije bilo prozora i niko nije mogao da zna da li je noć ili dan.
Zatvorenici su skinuti do gole kože i temeljno pregledani, pa su neko vreme morali da stoje nagi. Nakon toga su primorani da nose široku odeću (koju je Zimbardo nazivao haljinama), zbog koje su se kretali usporeno i pažljivo. Na glave su morali da stave ženske najlonke, kako bi delovali kao da imaju obrijane glave, ali i kako bi im se ugrozila muževnost.
Na kraju im je rečeno da zaborave svoja imena i da moraju da odgovaraju samo kad se prozove njihov zatvorenički broj, i pročitano im je 16 pravila kojih su morali da se pridržavaju ili će u suprotnom biti kažnjeni.Čuvari su dobili uniforme, palice i naočare za sunce. Radili su u osmočasovnim smenama, i nakon toga smeli da idu kući. Njih su zatvorenici morali da pitaju za dozvolu za bilo šta: bilo da su želeli da pričaju, puše ili odu do toaleta.
Iako je prvi dan prošao potpuno mirno, bez ikakvih događaja, već 24 sata kasnije, zatvorenici su pokazali koliko su revoltirani ponašanjem čuvara. Skinuli su najlonke sa glave i dušeke sa kreveta iskoristili kako bi se zabarikadirali i odvojili od trojice dežurnih čuvara. Na kraju su pozvani čuvari koji su aparatom za gašenje požara smirili situaciju, ali i osmislili nove načine ponižavanja i kažnjavanja zatvorenika.
Već trećeg dana jedan zatvorenik doživeo je nervni slom, pa je otpušten. Sledećeg dana došao je novi zatvorenik koji je uneo pometnju, pa je uskoro celo odeljenje prebačeno na drugu lokaciju. Nakon selidbe još jedan zatvorenik je otpušten nakon što je "poludeo", kao i još dvojica mladića tokom sledeća dva dana.
Peti zatvorenik otpušten je nakon što mu je po celom telu izbio psihosomatski uzrokovan osip. Zimbardo je bio oduševljen i smatrao je eksperiment izuzetno uspešnim, jer su se stvari odvijale upravo onako kako je i zamišljao.Ali šestog dana na ekipu je naletela Kristina Maslak, Zimbardova devojka koja je upravo doktorirala na Stenfordu i koja je ugledala jednog "čuvara" kojeg je znala od ranije, a koji se sad ponašao užasno. Maslak je rekla Zimbardu da je to što čini neetično i da mora da prestane. A on ju je poslušao. Nakon svega šest dana, SPE je bio gotov.
Ali u velikom članku objavljenom 1973. godine u časopisu “Tajm”, Zimbardo je tvrdio da je njegov eksperiment otkrio neke nove strane ljudske prirode, tačnije da je osvetlio onu najmračniju stranu kojoj dozvoljavamo da se uživi u ulogu koju su nam drugi odredili i tako ostajemo pasivna bića koja nisu odgovorna za svoje ponašanje kad nam neko kaže da je to u redu i da možemo da se, bez straha od odmazde, ponašamo kako poželimo.
Više od 40 godina kasnije, i danas se SPE citira kao dokaz koliko čovek može u trenu da postane drugom čoveku vuk, bez očiglednog razloga. Ali koliko je stvarno eksperiment bio legitiman i istinit?
Dejv Ešelman, danas 62-godišnji bivši Zimbardov čuvar, postao je poznat kao "Džon Vejn zatvora", jer je bio najutoritativniji i najstrašniji među njima. Ali nije takav ušao u priču.
"Prvi dan je bio nekako usporen. Bio je toliko dosadno da sam odlučio da nešto započnem. Razmišljao sam kako neko pošteno plaća za ovaj eksperiment pa bi bilo u redu da se nešto i dogodi. Zaključio sam da bi oni verovatno želeli da dokažu da je zatvor loše okruženje, pa sam odlučio da ga takvim učinim."
Ešelman je u to vreme studirao glumu, pa se uživeo u lik koji je počeo da predstavlja i koji je sve više upravljao i ostalim čuvarima. On podseća da su svi znali da se sve snima i da nikad nisu učinili ništa strašno, eventualno bi posramili zatvorenike.
Takođe napominje da su ponekad mogli da čuju Zimbarda i druge profesore kako pričaju u daljini, a kad je na njega naletela profesorova devojka, kaže da se samo bio uživeo u ulogu koju je glumio.
Još jedan čuvar progovorio je o greškama eksperimenta.
"Mislim da je Zimbardo želeo da stvori dramatičnu situaciju, veliki krešendo i zatim sve završi u što bržem tonu. On je znao šta želi i potrudio se da to uobliči u eksperiment, na način da je konstruisao sve zajedno i osmislio kako će se odigrati, kako bi se stekao utisak da je tako i trebalo da bude. On je želeo ljudima da kaže da će se svi okrenuti jedni protiv drugih ako im date određenu ulogu i moć... ali mislim da je sve ukupno dosta nategnuto", izjavio je Džon Mark.
