Unuku poslednjeg nemačkog cara rođenu sa Daunovim sindromom porodica nije krila od javnosti: Hitler je lično poštedeo, a nadživela je skoro sve članove porodice

Princeza Aleksandrina od Pruske (1915–1980), unuka poslednjeg nemačkog cara Vilhelma II, rođena je sa Daunovim sindromom. U vremenu kada su aristokratske porodice često skrivale decu sa razvojnim poteškoćama od javnosti, njena životna priča bila je drugačija: Aleksandrina nije bila izbrisana iz porodičnog života, a njeno prisustvo zabeleženo je čak i na zvaničnim dvorskim fotografijama.

Na zvaničnom portretu sa danskog venčanja — upravo onog na kojem se budući kralj Frederik IX oženio princezom Ingrid od Švedske — svi se široko osmehuju, osim nje. Ona stoji sama, skromno, blago oborenog pogleda, skrivajući svoju nervozu i stidljivost. 

Početkom 20. veka, aristokratija je sa decom koja su rođena „drugačija” postupala na neprimereno ujednačen način: brisali su ih iz albuma, testamenata, pa čak i iz samog sećanja porodice; slali su ih na udaljena imanja ili u zatvorene bolnice, i o njima se više nikada nije govorilo.

Aleksandrinini rođaci iz Engleske, porodica Bouz-Lajon — isti oni čija će nećaka kasnije postati kraljica Elizabeta II — imali su dva takva „izbrisana” člana, o kojima je porodica radije diskretno ćutala. Kod Hoencolernovih je, međutim, situacija bila drugačija. Mada, istini za volju, početak nije bio tako idilan kao što bismo, gledajući iz današnje perspektive, voleli da verujemo.

Zapravo, brak Aleksandrininih roditelja bio je daleko od uzornog. Prestolonaslednik Vilhelm je sa zavidnom redovnošću menjao ljubavnice, a njegova supruga Sesilija — upečatljiva i duhovita žena — bila je poznata i po svojoj prekoj naravi: kada je saznala za najnoviju aferu svog supruga, jednom prilikom je zapretila da će se udaviti.

Kasnije je i sama razvila snažnu naklonost prema suprugovom ađutantu, baronu Otu fon Dungernu. Kada je postalo jasno da baron istovremeno udvara i jednoj dvorskoj dami, Sesilija je sve priznala svom suprugu, primoravši tako nesrećnog ađutanta da podnese ostavku i ode.

Upravo u trenutku kada je ovaj brak već bio ozbiljno poljuljan, stigla je i dijagnoza njihove novorođene ćerke. Ako je verovati svedočanstvima, Sesilija je bila istinski skrhana tom vešću. Dvorski bonton je nalagao da se dijagnoza ne objavljuje javno: od prestolonaslednice se očekivalo da nastavi sa ispunjavanjem svojih protokolarnih dužnosti, kao da se ništa nije dogodilo.

Dakle, trenutna i bezuslovna obožavanost nije dolazila u obzir. Umesto toga, usledio je dug i naporan put od zbunjenosti do naklonosti – a to je daleko zanimljivije od bajke o roditeljima koji su se, odmah i bez ikakvih poteškoća, zaljubili u svoju ćerku baš takvu kakva jeste.

Izuzetak u vremenu ispunjenom okrutnošću

Pravi oslonac devojčici tokom detinjstva nisu bili ni majka ni otac, već njena dadilja, Zelma Beze.

Dok je zemlja bila u previranju – rat, abdikacija cara, preseljenje cele porodice iz palate pod okrilje njene svekrve, prepolovljavanje broja članova posluge – upravo je ta žena bila ta koja je, dan za danom, ostajala uz Aleksandrinu. Kada je Zelma preminula 1936. godine, to je za princezu, koja je tada već bila odrasla, doslovno označilo kraj detinjstva: gotovo odmah nakon njene smrti, Aleksandrina je odvedena iz roditeljskog doma u Bavarsku, odakle se nikada više nije vratila.

U njenom životu bilo je mesta i za školu – „Truperovu specijalnu školu” (Truper Special School) u Jeni. Bila je to prva obrazovna ustanova u Evropi u kojoj deca sa posebnim potrebama nisu bila skrivana u zatvorenim ustanovama, već su učila da crtaju, sviraju i, uopšteno govoreći, da žive unutar društva, a ne samo na njegovoj margini.

Aleksandrina je tamo provela dve godine, a sa 19 godina, zajedno sa svojom mlađom sestrom Sesilijom, primila je potvrdu vere (konfirmaciju) od dvorskog sveštenika – sasvim uobičajen događaj za jednu protestantsku princezu, pod uslovom da na trenutak zaboravite koliki je ona, zapravo, bila izuzetak u svom vremenu.

Na kraju, sve ovo je dovelo do gotovo neverovatnog ishoda. Aleksandrinu iza zatvorenih vrata nisu samo „trpeli”; Bilo joj je dozvoljeno da se pojavljuje u javnosti zajedno sa svojom braćom i sestrom: pojavljivala se na zvaničnim porodičnim fotografijama koje su širom zemlje distribuirane kao razglednice, stajala je na grupnim portretima pored naslednika prestola i putovala sa porodicom na venčanja i prijeme.

A sve se to dešavalo u jeku eugeničke pomame, kada je sama pomisao da bi osoba sa njenim stanjem mogla biti javno prikazana u štampi pored Kajzerovog unuka većini savremenika delovala, najblaže rečeno, neprimereno.

Kako je došlo do Hitlerove posete

Sredinom dvadesetih godina 20. veka, prestolonaslednik Vilhelm pružio je podršku jednoj političkoj zvezdi u usponu po imenu Hitler, nadajući se da će on, u znak zahvalnosti, obnoviti monarhiju; tim povodom, budući Firer je u tri navrata bio gost u njegovoj rezidenciji.

Njegove procene su se, kao što se i očekivalo, pokazale pogrešnim, pa je do 1934. godine njegov odnos sa Adolfom primetno zahladneo – ali veza je ostala dovoljno čvrsta da porodicu poštedi najgorih posledica. A to „najgore” bilo je zastrašujuće za osobe sa Daunovim sindromom u tim godinama: od 1939. godine, Nemačka je zvanično sprovodila program likvidacije „inferiornih” osoba, u okviru kojeg je za manje od pet godina ubijeno oko 200.000 ljudi. 

Aleksandrina, ćerka čoveka koji je svojevremeno "udvarao" Hitleru, izbegla je tu sudbinu.

Iznenađujuće malo se zna o poslednjim decenijama njenog života. Ratne godine provela je u Niderpekingu, u Bavarskoj, prilično povučeno, a od kraja 1945. godine nastanila se u maloj kući na Štarnberškom jezeru, koju joj je kupila porodica.

Njen brat, Luj Ferdinand, redovno ju je tamo posećivao – čini se da je bio jedini koji je istrajao u toj navici sve do samog kraja.

Ostali članovi njene porodice odlazili su jedan za drugim: otac je preminuo 1951, majka 1954. godine, zatim brat, pa sestra. Aleksandrinina je nadživela gotovo sve. Preminula je 1980. godine, u 65. godini – podatak koji mnogo govori o tome koliko je dug život, za osobu njenog zdravstvenog stanja, u to vreme bio redak.

Nikada nije bila skrivana. Možda je upravo zato jedina princeza u porodici koja je sebi dozvolila osmeh na svim tim uštogljenim fotografijama, u istoriji ostala upamćena ne kao još jedan red u letopisu dvorskog bontona, već kao živo lice među krutim, ceremonijalnim maskama.

 Stil / Dzen