Na današnji dan 1346. godine, srpski kralj Dušan Stefan Nemanjić je krunisan za kralja. Taj svečani čin odigrao se u Skoplju, a krunisao ga je prvi srpski patrijarh Joanikije.
Dušan je u trenutku krunisanja imao 19 godina, što znači da je on najmlađi kralj u istoriji Srbije. Narednih 25 godina njegove vladavine, Srbija će imati izlaz na 3 mora i biti jedna od najjačih kraljevstva u to vreme.
Da bi došao na vlast, Dušan je morao da ubije oca i priča se kako ga je prvo utamničio, pa potom otrovao. U momentu smrti Stefan Dečanski je imao 50 godina i živeo je Zvečanu.
Kako smo od "tri mora" došli do "tri Morave"
Car Dušan “Silni” kako ga danas zovemo, bio je sve ono što je srpska vlastela čekala vekovima – sposoban, hrabar i odlučan. Dao im je priliku da osvajaju, šire se i donose ratni plen. Zato i ne čudi što je najveći broj srpskog plemstva, nezadovoljan popustljivom politikom prema Bugarskoj i Vizantiji, u sukobu Dušana i njegovog oca, tadašnjeg kralja Stefana Dečanskog, stao na stranu mladog kraljevića.
Pod Dušanovom vlašću, srpski uticaj je proširen do obala Egejskog mora i Svete Gore. Za vreme najvećeg teritorijalnog osvajanja, srpska država se prostirala na teritorijama današnje Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Grčke, Albanije, delovima Hrvatske, Bosne i Hercegovine i naravno, Srbije. Ili, ukupno preko 250.000 kilometara kvadratnih prostora na kome su živeli Srbi, Bugari, Grci…
Kada se na Uskrs, 16. aprila 1346. godine u Skoplju proglasio za cara, titula Dušana Nemanjića je glasila: “Stefan u Hristu Bogu blagoverni car svima Srbima i Grcima, i stranama bugarskim, i celome Zapadu, Pomorju, Frugiji i Arbanasima”.
Ova velika država se prostirala od Dunava na severu do Korintskog zaliva na jugu. Granica na zapadu bilo je Jadransko, a na istoku Egejsko more.
Nastojeći da se u svemu ponaša kao vizantijski carevi koji su bili uzor celom hrišćanstvu, Stefan Dušan je razvio i široku zakonodavnu delatnost. Dušanov zakonik donet 1349. i dopunjen 1354. godine vrhunac je ovih nastojanja. Zakon je usvojen sa ciljem da se država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike.
Ženidba Dušanova i kako je izabrao ženu za sebe "na neviđeno"
Godinu dana nakon krunisanja, Dušanu je trebala žena. U to vreme, sa svojih 20 godina on je bio stari neženja. On je tražio sebi ženu koja će biti dovoljno visprena da stane rame uz rame sa njim.
Jelena je bila bugarska princeza, sestra bugarskog cara Jovana Kantakuzina, i srpska carica, žena cara Dušana.
Iako je ovo možda najskladniji brak Nemanjića, car Dušan je ipak bračnu sreću skupo platio. Naime, priča se da upravo zbog Jelene, on jedini do Nemanjića nije proglašen za sveca. Razlog? Tokom epidemije kuge, on je Jelenu odveo na Svetu Goru. Kada su mu rekli da žena ne može da stupi na Svetu Goru, on je naime tada rekao: "Jelena nije žena, ona je carica!"
Postoji predanje da su tokom njenog boravka čitavo vreme nosili Jelenu po Svetoj Gori, kako ženska noga ipak ne bi stupila na ovo sveto mesto.
Katolički izvori mrze Jelenu Kantakuzin, a kako i neće kada je bila žena pravoslavnog cara osvajača. Mavro Orbin za nju kaže: “Perverzna dama, neprijatelj katolika”.
Sa druge strane, prema vizantijskim izvorima, Jelena je bila verna i smerna žena koja je pratila muža u ratnim pohodima, na Solun i protiv Bosne.
Neki izvori tvrde da je Dušan hteo da se rastavi od nje jer mu nije rodila decu i 1336. je započeo pregovore o ženidbi ćerkom nemačkog cara Fridriha Lepog. Već u zimu 1336. ili u proleće 1337. Jelena je na sumnjiv način dobila sina Uroša, i tako učvrstila svoj položaj na dvoru.
U više povelja Dušan pominje Jelenu kao “hristoljubivu” i “blagodarovnu”. Mnogo je čitala i monasi po manastirima su za nju prepisivali mnogobrojne knjige.
Sumnjiva smrt
U vreme najvećeg uspona, kada je Srbija bila najveća i najjača sila na Balkanu, i vojno i ekonomski, istorijski uzlet Srbije je naglo zaustavljen. Car Stefan Uroš Četvrti Dušan, s pravom nazivan Silnim, iznenada je umro, 20. decembra 1355. godine u 48, ili pre u 49. godini. Ne zna se ni gde, ni kako. Pretpostavlja se da je bio otrovan. Carica Jelena i sin Uroš, s vlastelom, sahranili su ga u njegovoj zadužbini, u velelepnom Arhanđelskom manastiru, u Prizrenu.
Priča se da je u trenutku smrti Dušan Silni imao samo 45 godina!
Srpski car Dušan Nemanjić sahranjen je u manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena koji je u vreme turskih osvajanja srušen do temelja. Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su kasnije prenesene u crkvu Svetog Marka u Beogradu gde i danas počivaju.
Činjenica da je car Stefan Dušan umro još uvek mlad i u punoj snazi, kada se spremao na pohod za osvajanje Carigrada, i danas ostavlja mesta teorijama zavera – od onih krajnje egzotičnih, kao što je priča ona o prokletstvu Stefana Dečanskog, do mnogo prozaičnijih, kao što je priča o trovanju.
Posle smrti cara Dušana, njegovo veliko carstvo počelo je da se rastače. Car Uroš, nije posedovao očevu odlučnost i srčanost, pa nije uspeo da sačuva državu. U narodu je ostao upamćen kao Uroš Nejaki.
Dug niz srpskih vladara iz dinastije Nemanjić sa njim se prekinuo, a to je bio i kraj srpskog carstva.
