Mari ginekolog rekao - spasavaj živu glavu i beži od čoveka s kojim spavaš: Suprug joj priredio bruku veka, ismevao je ceo grad

Zovem se Mara i do tog dana sam bila žena koja je čvrsto verovala da joj je život, makar u osnovi, stabilan i siguran. Bila sam u braku punih dvadeset godina, imala dvoje dece, posao koji sam volela i svakodnevicu u malom gradu u Rusiji u kojem se svi poznaju i gde se o tuđim životima zna više nego što bi iko želeo.

Pogled koji je govorio više od reči

Doktor je tokom pregleda bio neobično tih. Nije to bila ona uobičajena profesionalna tišina, već neka zategnuta, teška, od koje mi je srce polako počelo da lupa jače nego što bi trebalo. Primetila sam da nekoliko puta proverava nalaze, da se vraća, zastaje, razmišlja, kao da u glavi pokušava da složi nešto što mu se ne dopada.

Na kraju je seo za sto, skinuo rukavice i pogledao me ozbiljno, bez osmeha koji sam navikla da viđam kod lekara kada žele da umire pacijenta.

„Gospođo Mara“, rekao je sporim, odmjerenim glasom, „moram da vam postavim jedno važno pitanje pre nego što nastavimo.“

Pogledala sam ga zbunjeno, ne sluteći ništa ozbiljno.

„Sa kim imate intimne odnose?“ upitao je.

Bez razmišljanja sam odgovorila: „Sa svojim mužem. Dvadeset godina smo u braku.“

U tom trenutku, u njegovim očima sam videla nešto što me je zaprepastilo – ne sumnju, već zabrinutost.

Rečenica koja mi je srušila tlo pod nogama

Udahnuo je duboko, kao da bira reči, a onda rekao:

„Moram da vam kažem da su vaši nalazi veoma loši. Ne govorimo o jednoj polno prenosivoj infekciji, već o više njih, i to takvih koje ne nastaju slučajno.“

Nasmejala sam se nervozno, jer mi je mozak odbijao da prihvati ono što sam čula. Objasnila sam mu ponovo da sam u dugom braku, da nikada nisam imala drugog muškarca, da je to sigurno neka greška.

On me je tada pogledao pravo u oči i izgovorio rečenicu koja mi i danas odzvanja u glavi:

„Ako je istina da spavate samo sa svojim mužem, onda vam kao lekar i kao čovek moram reći – ako mislite da sačuvate zdravlje, a možda i živu glavu, bežite od tog čoveka kud vas noge nose.“

U tom trenutku nisam mogla ni da zaplačem. Bila sam ukočena, kao da mi je neko isključio emocije.

Saznanje koje boli više od dijagnoze

Pitala sam ga da mi objasni, da mi kaže kako je to moguće, da li greši. Smireno mi je objasnio da se radi o pridruženim polno prenosivim bolestima koje ukazuju na dugotrajno rizično ponašanje, na više partnera i na potpuni izostanak brige za zdravlje osobe sa kojom se živi.

„Ovo nije samo pitanje neverstva“, rekao je, „ovo je pitanje neodgovornosti koja vas može skupo koštati.“

Dok sam izlazila iz ordinacije, imala sam utisak da nosim tuđu sudbinu u rukama, a ne svoju.

Suočavanje koje je razbilo iluzije

Kada sam se vratila kući, muž je sedeo u dnevnoj sobi, opušten, bez trunke slutnje da se moj svet upravo srušio.

Pitala sam ga, glasom koji nisam prepoznala kao svoj, koliko dugo me vara.

Nije se branio. Nije se ni potrudio da laže. Samo je slegnuo ramenima i rekao da „muškarci to rade“, da preterujem, da sam preosetljiva.

Tada sam shvatila da nisam samo prevarena, već i ponižena.

Bekstvo zbog dece i srama

Najgora stvar nije bila bolest, već saznanje da živim u gradu u kojem se sve zna, u kojem bi se istina brzo pretvorila u trač, a trač u teret koji bi najviše nosila moja deca.

Zbog njih sam odlučila da odem. Spakovala sam najosnovnije stvari i preselila se u drugi grad, daleko od pogleda, pitanja i šapata.

Život posle svega

Lečenja su trajala dugo. Fizički sam se oporavila, ali su psihičke rane ostale. Naučila sam, međutim, jednu važnu lekciju: vernost ne znači uvek sigurnost, a poverenje ne sme da isključi brigu o sebi.

Danas živim mirnije, svesnija i jača, ali nikada neću zaboraviti dan kada sam otišla na običan pregled, a vratila se bez braka, bez iluzija i sa istinom koja mi je promenila život.