Iako zapisi koje imamo svedoče o tome da se nova godina slavila u Srbiji još od sredine 19. veka svoj svečani, nadnacionalni i narodni karakter i oblik kakav danas poznajemo, ona poprima tek nakon Drugog svetskog rata.
Pre nego što se u staroj SFRJ Nova godina ustoličila kao veliki praznik, ranije su mnogi 31. decembar posmatrali kao običan dan. No, jugoslovenska politika je imala za cilj da napravi praznik koji nije morala da nameće nikome, praznik koji nije nosio nikakav verski identitet u sebi, pa je Nova godina bila idealna za to.
Nova godina u Jugoslaviji slavila se gotovo univerzalno. Pripreme su počinjale danima ranije: kupovala se posebna hrana, spremala se "svečana večera", a televizijski program imao je centralnu ulogu u slavlju.
Većina građana SFRJ, pak, praznike je provodila udobno zavaljena ispred televizijskih prijemnika uz saznanje da slede neradni i veseli dani.
Televizija je bila zajednički prozor u praznik. Novogodišnji programi, muzičke emisije, humoristički skečevi i čuvene novogodišnje čestitke stvarali su osećaj zajedništva. U ponoć su se otvarali šampanjci, često domaći ili sovjetski, nazdravljalo se i gledao vatromet - ako ne uživo, onda bar na ekranu.
Gledao se novogodinji program koji je, naročito tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, postao legendaran. Veče je počinjalo dnevnikomsa spikerom kraj okićene jelke, a onda su se u program uključivali i voditelji iz ostalih republika.
Sledio je humoristički program u kome su, makar u beogradskom studiju, glavne zvezde bile Mija i Čkalja koji su u svojim humorističkim skečevima znali da potkače sve, pa i tadašnje političare i situaciju u zemlji. Interesantno je bilo i to što se novogodišnji program godinama emitovao uživo! To znači da su glumci, pevači i voditelji zapravo slavili u studiju. Scenario je, naravno, postojao, ali su emocije bile prave.
Posle ponoći, oko jedan sat, sledila je jugoslovenska premijera filma koji je tokom prethodne godine stekao status planetarnog hita: Ljubavna priča, Kum, Apokalipsa sada… a onda bi počele da se vrte reprize prethodne večeri.
U početku je sam krem društva Novu godinu proslavljao u lepim i velikim hotelima uz bend koji bi svirao neke sevdalinke, šlager i valcer, dok su po vojničkim i radničkim domovima ostajali po kućama.
Bilo je i slavlja po kafanama, ali se u lokalima okupljao malo imućniji svet. Jedna od atrakcija bila je novogodišnja lutrija, u kojoj je glavna nagrada bila – pečeno prase.
Dočeci na gradskim trgovima bez kojih danas većina gradova ne može da zamisli Novu godinu postaju populatni tek krajem osamdesetih.
Najvažnije u celoj prslavi
I bilo gde i bilo kako da se proslavljala Nova godina, ljudi su uživali u društvu i tom osećaju zajedništva, za koji mnogi danas tvrde da se izgubio.
I naravno, ruska salata i pihtije
Uz prazničnu trpezu na kojoj je, kao i za sve praznike, moralo biti svega. Služilo se ‘meze’, pihtije, turšija, ruska salata,kao i sarma i podvarak. Pila se rakija i vino, a na tersi se hladilo pečenje.
Gde je slavi drug Tito?
Glavna tema koja je interesovala većinu, bila je vezana za druga Tita i to, kako je on proslavljao Novu godinu. Tito je, uglavnom, sa drugaricom Jovankom plesao na Brdu kod Kranja, u Karađorđevu, na Brionima…
Tito je dočeke provodio najčešće u Srbiji (pored Beograda, jednom u Novom Sadu i jednom u Karađorđevu), Sloveniji i Hrvatskoj, gde je inače najviše boravio. 1961. je dočekao u Sarajevu, a 1973. u Miločeru, što su jedina dva izuzetka. Omiljeno mesto za slavlje bili su Brioni gde je dočekao čak 7 Novih godina. Najčešće su svečane večere bile organizovane u Beloj vili ili hotelu „Istra“, a 1979. godine u hotelu „Neptun“.
