Jelena Karađorđević bila je ćerka Petra I Karađorđevića i princeze Zorke Petrović Njegoš. Rođena je 4. novembra 1884. godine u srpskoj kraljevskoj porodici, koja je tada živela u egzilu u Crnoj Gori, i bila je prvo dete budućeg srpskog kralja Petra Karađorđevića i crnogorske princeze Zorke.
Jelena Karađorđević je sa 6 godina ostala bez majke, koja je umrla na porođaju, a odgajila ju je tetka, ćerka crnogorskog kralja Nikole I.
Njen otac, Petar, stupio je na srpski presto tek 1903. godine, postavši prvi kralj Srbije iz dinastije Karađorđević. Njegova spoljna politika bila je orijentisana ka Rusiji, pa je Petar nastojao da svoju ćerku upozna sa svim mogućim pretendentima iz ruske carske dinastije.
Jednog dana, dok je posećivala svoju tetku, Jelenu Savojsku, Jelena Karađorđević je upoznala kneza Ivana Konstantinoviča Romanova, sina velikog kneza Konstantina Konstantinoviča i unuka ruskog cara Nikolaja I. Ubrzo nakon što su se upoznali, Ivan ju je zaprosio.
Godine 1911, Jelena Karađorđević je stigla u Rusiju kao snaja, a 21. avgusta 1911. godine održalo se njeno venčanje sa Ivanom Konstantinovičem Romanovim u Velikom Petergofskom dvorcu.
Mlada je uzela rusko ime Elena Petrovna, zadržala je srpsko državljanstvo, što joj je kasnije spasilo život. Često je postajala poznata i kao Elena Petrovna Srpska.
Tokom Balkanskog rata, Jelena je pomagala Srbiji koliko je mogla; zajedno sa suprugom otvorili su bolnicu u Vranju, kao i vrtić i sirotište u Beogradu.
Kada je počeo Prvi svetski rat, Ivan Konstantinovič je otišao na front. Jelena je, o svom trošku, organizovala bolnički voz i, kao i mnoge druge žene plave krvi, otišla je da pomogne na frontu.
Bila je primorana da napusti medicinski fakultet koji je studirala do rođenja svog prvog deteta u januaru 1914. godine – kasnije se ispostavilo da će knez Vsevolod biti poslednji Romanov rođen na ruskom carskom tlu.
Godinu dana kasnije, 12. jula 1915. godine, Jelena je rodila ćerku, kojoj je par dao ime Ekaterina.
Dolaskom boljševika na vlast u carskoj Rusiji, situacija članova porodice Romanov postala je znatno složenija.
Godine 1918, Ivana Konstantinoviča su uhapsili boljševici i proterali u Vjatku (današnji Kirov). Jelena je pratila svog muža, ostavljajući decu na brigu njegove majke, kneginje Jelisavete Mavrikijevne.
Prisilni život Romanovih u Vjatci trajao je mesec dana u kući trgovca Savinceva, koja se, iznenađujućom koincidencijom, nalazila u Nikolajevskoj ulici (nazvanoj po poslednjem caru), kasnije preimenovanoj u Lenjinovu ulicu. Meštani su se prema došljacima ophodili prilično ljubazno, i kao rezultat toga, 18. aprila 1918. godine, na pokrajinskom kongresu veća poslanika, I. Popov, član boljševičke frakcije, zahtevao je da se Romanovi proteraju iz Vjatke, pošto „svi znaju da je Vjatka truli, buržoaski grad gde je revolucionarni pokret veoma slab“.
Potrebno je poslati ovu gospodu negde daleko, gde bi bili pod pouzdanom zaštitom radničkih bajoneta.“ Porodica je hitno prevezena u Jekaterinburg, a odatle u Alapajevsk.
Već iz Alapajevska u junu, Jelena je otišla u Jekaterinburg da zamoli nove vlasti da pomiluju njenog muža, ali je i sama uhapšena i odvedena u Permski zatvor, gde su već bili smešteni bliski saradnici carske porodice.
Jelena je ostala u Permskom zatvoru do novembra 1918. U Permu su dvorske dame carice Aleksandre Fjodorovne brutalno ubijene, a boljševici su se plašili da ubiju Jelenu Petrovnu zbog njenog državljanstva u Kraljevini Srbiji i intervencije srpske i norveške ambasade.
U noći između 16. i 17. jula 1918. godine, u Jekaterinburgu, u podrumu Ipatijevske kuće, boljševici su streljali poslednjeg ruskog cara Nikolaja II, njegovu porodicu i pratnju.
I već sledeće noći, sa 17. na 18. jul, knez Ivan Konstantinovič Romanov, zajedno sa drugim alapajevskim pustinjacima, mučenički je poginuo. Živi su bačeni u rudarsko okno. Okno je potom zasuto granatama. Pričalo se da su se sa dna okna nekoliko dana čuli jauci.
28. septembra 1918. godine, Bela gardeja je ušla u Alapajevsk. Pokrenuta je istraga kako bi se utvrdila sudbina romanovskih kneževa. U oktobru su tela mučenika pronađena, izvađena iz rudnika i sahranjena u alapajevskoj katedrali Svete Trojice.
Sledećeg leta, jedinice Bele garde u povlačenju su prevezle tela iz Alapajevska, prvo u Sibir, a zatim ih transportovale u Kinu, gde su sahranjene na imanju crkve Svetog Serafima Sarovskog u Pekingu.
Iz Perma, Jelena Karađorđević je prebačena u zatvor u Kremlju, a zatim je puštena i dobila dozvolu za putovanje u inostranstvo odlukom Prezidijuma Sveruskog centralnog izvršnog komiteta RSFSR-a od 2. decembra 1918. godine, zahvaljujući pritisku srpske i norveške ambasade.
Jelena je uspela da napusti Sovjetski Savez i ode u Stokholm, gde su joj se već nalazili svekrva i deca; ubrzo su se preselili u Englesku, gde su deca mogla da steknu dobro obrazovanje.
Do kraja života ostala je verna svom tragično preminulom mužu.
Jelena Srpska je umrla 16. oktobra 1962. godine u Nici, u Francuskoj.
Sin Jelene Srpske i Ivana Konstantinoviča, Vsevolod Ivanovič, postao je poslednji predstavnik muške loze Romanovih. Bio je oženjen tri puta, ali nije ostavio potomstvo, preminuvši 18. juna 1973. u Engleskoj.
Njegova sestra, Ekaterina Joanovna, udala se za italijanskog diplomatu markiza Nobilea Ruđera Faračea di Vilaforesta u Rimu 1937. godine; par je imao troje dece.
Katarina Joanovna je preminula 30. marta 2007. godine, u 92. godini života. Njenom smrću je izumrla i ženska linija porodice Romanov.
