Lenka je imala trideset četiri godine kada je odlučila da se ponovo uda. Posle teškog razvoda i godina borbe da sama odgaja svoje dve ćerke – petnaestogodišnju Dašu i desetogodišnju Aljonu – pomislila je da joj se konačno nasmešila sreća.
Upoznala je Aljošu preko zajedničkih prijatelja. Bio je tih, pažljiv, delovao je stabilno. Govorio je kako poštuje žene koje same podižu decu, kako zna koliko je teško nositi sve na svojim leđima. Lenka je poverovala da je pronašla oslonac koji joj je godinama nedostajao.
Nakon godinu dana zabavljanja, preselile su se kod njega. Devojčice su bile uzdržane, ali su se trudile da prihvate majčinog novog muža. Aljoša je znao da bude šarmantan kad je trezan – donosio im je sladoled, pomagao s domaćim zadacima. Lenka je tada mislila da je život napokon krenuo pravim putem.
Senka koja se polako nadvijala
Prvi znaci problema pojavili su se neprimetno. Aljoša je ponekad popio, pa postajao ciničan. U početku je to bila bezazlena šala, grubi komentar, ljutnja bez razloga. Ali s vremenom, te sitnice su postale učestale, oštrije, bolnije.
Lenka je uveravala sebe da je sve to samo stres zbog posla, da će proći. Nije želela da ponovo bude sama, niti da opet upropašćuje porodični mir. Devojčice su ćutale, ali su sve videle. Aljona je jednom šapatom rekla sestri:
„Kad mama nije tu, on se ljuti bez razloga.“
Daša ju je samo zagrlila i obećala da će je čuvati.
Noć koja je promenila sve
Bila je sreda, početak decembra. Napolju je padao sneg. Lenka je radila treću smenu u fabrici konfekcije – noćne sate koje je preuzela da bi mogla da plati račune i rate za kredit. Oko ponoći, dok je slagala kartone u magacinu, telefon joj je zatreperio. Poruka je stigla od Daše:
„Mama, dođi, plašimo se.“
Srce joj je poskočilo. Pokušala je da je pozove, ali se niko nije javio. Sledećih nekoliko minuta bile su najduže u njenom životu. Otrčala je do garderobe, uzela jaknu i bez reči istrčala iz fabrike. Snežni vazduh ju je presekao, ali nije osećala hladnoću. Samo strah.
Zatečeni prizor
Kada je stigla pred zgradu, čula je plač. Vrata stana su bila odškrinuta, a unutra – nered. Sto prevrnut, staklo polomljeno, jastuk pocepane navlake. Aljoša je sedeo naslonjen na zid, vidno pijan, mumlajući nešto nerazumljivo.
U uglu su stajale njene ćerke – u pidžamama, bledih lica, stisnute jedna uz drugu. Aljona je plakala, a Daša je pokušavala da je smiri, držeći mobilni u ruci.
Lenka je pojurila ka njima i zagrlila ih, dok je Aljoša ustajao, teturajući se, vičući kako ga „niko ne poštuje u sopstvenoj kući“. Kada je podigao ruku, kao da će udariti, Lenka je instinktivno zgrabila telefon i pozvala policiju.
Policija na vratima i muk koji sledi
Patrola je stigla brzo. Dva policajca su smireno ušla, razdvojila Aljošu i Lenku, a treći je razgovarao s uplakanim devojčicama. Aljoša je govorio da „nije bilo ništa ozbiljno“, da su „deca razmažena“.
Ali kada su policajci videli strah u očima male Aljone, nisu morali da čuju ništa više. Odveli su ga, a vrata su se za njim zatvorila uz težak zvuk koji je Lenka zapamtila zauvek.
Te noći nije bilo sna. Devojčice su plakale do jutra. Daša je šapatom rekla:
„Mama, mislila sam da će ovaj put biti drugačije.“
Lenka nije imala odgovor. Samo ih je držala u naručju i ćutala.
Posledice i borba za mir
Narednih dana sve je delovalo nestvarno. U školi su primetili da su devojčice uznemirene, pa su ih uputili na razgovor sa psihologom. Lenka je podnela prijavu za nasilje i potražila savet u Centru za socijalni rad.
Bilo joj je teško priznati da se opet našla u istoj priči – da je ponovo verovala pogrešnom čoveku. Ali sada je znala da mora da reaguje. Ne zbog sebe, nego zbog njih.
Preselile su se u mali stan koji su iznajmile u drugom delu grada. Bio je skroman, ali miran. Svako jutro, kada bi videla Dašu i Aljonu kako mirno doručkuju, Lenka bi osetila olakšanje. Taj tišini doručak bio je dokaz da je postupila ispravno.
Rane koje zaceljuju sporo
Mesecima kasnije, Aljona je još uvek imala noćne more. Budi se uplašena i pita: „Mama, on nas neće naći, je l’ da?“
Lenka je svaki put odgovarala isto: „Ne, dušo. Nikada više.“
Daša je počela da piše dnevnik, beležeći sve kroz šta su prošle. Kada ga je jednog dana pokazala majci, na prvoj stranici pisalo je:
„Sada smo bezbrižne. Naš dom više ne viče.“
Lenkina tiha pobeda
Lenka danas ne priča rado o toj noći, ali je svesna da je upravo tada pronašla svoju snagu. Naučila je da je tišina bez straha vrednija od svake lažne sreće.
Zato svakoj ženi koja ćuti iz straha poručuje isto:
„Niko nema pravo da te plaši u sopstvenoj kući. Niko.“
Da li je Lenka pogrešila jer je neproverenom muškarcu ostavljala maloletnu decu?
