„Treba mi neko da ga volim”, pisao je Mika Antić, pesnik koji je umeo najdublje da razume ono što srce ne zna da kaže. Ljubav, govorio je, nije luksuz – ona je potreba. I dok će nepopravljivi romantici uvek verovati da istinska ljubav ima moć da pomeri planine, da isceli ono što medicina ne može, realnost nas često uči drugačije. Ljubav, sama po sebi, ne može uvek da bude štit od bolesti, bola i smrti. Ili ipak – može?
Jedan čovek, lekar, naučnik i racionalista po vokaciji, svojom životnom pričom zauvek je uzdrmao tu dilemu. Nije pisao pesme, nije verovao u bajke, ali je u svom kabinetu, među teškim knjigama i složenim dijagramima kardiovaskularnog sistema, čuvao dokaz da ljubav zaista može da pobedi i ono što izgleda kao nemoguće.
U tegli, među knjigama i medicinskim priznanjima – srce koje je volelo
Profesor Vladimir Andrejevič Almazov, jedan od najcenjenijih ruskih kardiologa i pionir u oblasti lečenja bolesti srca, uvek je govorio da medicina ne može postojati bez saosećanja, bez ljudskosti. Bio je briljantan hirurg, doktor nauka, osnivač čuvenog Naučno-istraživačkog kardiološkog centra u Sankt Peterburgu. Ali, ono po čemu su ga studenti pamtili nije bila samo stručnost, već i jedna neobična tegla u njegovoj kancelariji.
U njoj – srce, sačuvano u formaldehidu. Organi u staklenim posudama nisu retkost u prostorijama lekara, ali ovo nije bilo bilo kakvo srce. Studenti su u tišini posmatrali taj neobični eksponat, pitajući se čije je i zašto baš to srce ima posebno mesto u kabinetu jednog od najpoznatijih stručnjaka za srčane bolesti.
I tada bi Almazov započeo svoju priču. Nije je pričao često. Samo onima koji su umeli da slušaju ne samo ušima, već i srcem. I svaki put kada bi izgovorio ime Marina, njegov pogled bi omekšao.
Ljubav kao poslednja nada
Pedsetih godina prošlog veka, dok je bio mladi student medicine u tadašnjem Lenjingradu (danas Sankt Peterburg), na kliniku je dovezena devojka – Marina. Imala je jedva dvadesetak godina, a dijagnoza je bila nemilosrdna – subakutni bakterijski endokarditis. U to vreme, bez antibiotika kakve danas poznajemo, ta dijagnoza bila je gotovo jednaka smrtnoj presudi. Njeno srce je bilo izjedeno infekcijom. Groznica nije jenjavala, krvni nalazi su bili poražavajući, a profesori su nemoćno slutili kraj.
U sobu je ušao mladi stažista Sergej. Nije došao da je spase. Došao je da uči, da posmatra. Ali, onog trenutka kad su mu se pogledi susreli sa Marinim, dogodilo se nešto čudno – nešto što nijedna medicinska literatura ne može da objasni. Njegovo srce je zaigralo, a ona, izmorena bolesnica, po prvi put se osmehnula.
Od tog dana, svakog jutra i večeri, Sergej je dolazio. Ne kao lekar, već kao neko ko je jednostavno želeo da bude tu. Doneo bi joj knjigu, cveće iz bolničkog dvorišta, reč utehe. I najvažnije – pogled pun nade.
Medicinski fenomen ili čudo ljubavi?
Ono što se dogodilo u narednim danima zapanjilo je i najiskusnije profesore. Marina je, uprkos svim izgledima, počela da se oporavlja. Temperatura je počela da se spušta. Njeno srce – ono fizičko, izmučeno i ranjeno – počelo je da se oporavlja. Zastajkivali su pred njenim vratima, posmatrali rezultate. Nije bilo logičnog objašnjenja.
Oporavak je bio spor, ali uporan – poput ljubavi koja se razvijala između Marine i Sergeja. Kada je napustila bolnicu, iza nje su ostali čuđenje, fascinacija... i jedan mladi lekar koji više nije sumnjao u moć srca.
Venčali su se. Živeli dugo i skromno. Imali dvoje dece. A kada su obeležavali 25 godina braka – takozvanu srebrnu svadbu – pozvali su sve lekare koji su je lečili, i one koji su, nekada, potpisivali njenu otpusnu listu bez nade.
Poslednja želja
Godine su prošle. Marina je ostarila, ali se nikada nije razdvajala od Sergeja. A kad je došao njen kraj, imala je samo jednu želju – da njeno srce, koje je jednom bilo na ivici smrti, bude sačuvano u Medicinskom institutu. Ne kao relikvija, već kao podsetnik. Da lekari ne zaborave da medicina, pored znanja, traži i emociju. Da čak i najteži slučaj nije izgubljen, ako neko voli, ako neko veruje, ako neko – ostane.
Profesor Almazov je tu želju ispunio. Njeno srce je sačuvano – ne kao patološki uzorak, već kao simbol. I svaki put kad bi student pogledao tu teglu, čuo bi priču o Marini. I razumeo da nije dovoljno znati anatomiju srca. Moraš znati i da ga čuješ.
Zaveštanje profesora Almazova
Doktor Vladimir Almazov, koji je preminuo 2001. godine, ostavio je iza sebe više od 500 naučnih radova, brojne inovacije u oblasti kardiologije, ali i priču koja se ne nalazi ni u jednoj medicinskoj knjizi. U njoj, lek nije bio farmaceutski proizvod, već nežna reč, pogled, dodir i vera.
Jer nekada, najmoćniji lek nije u bočici. Nego u čoveku koji voli. I u srcu koje ume da odgovori na ljubav.
