"Došao je da me poseti u vojsci i nikad se više nije vratio kući." Tih nekoliko rečenica, izgovorenih tihim i izmučenim glasom, nosi u sebi čitav jedan život bola, neizvesnosti i nade koja ni posle više od četiri decenije nije utihnula. Tako svoju potresnu priču započinje Ljubinko Milojković iz Zaječara, čovek koji nikada nije prestao da traži svog nestalog brata Dragoslava (72). Iako je prošlo 42 godine otkako je Dragoslav otišao od kuće i zauvek nestao iz njihovih života, Ljubinko još veruje da je živ — i da će ga jednoga dana ponovo sresti.
Njegova vera nije bez osnova. Petnaest godina nakon nestanka, dobio je neočekivanu informaciju iz policije: Dragoslav je navodno lično došao da promeni ličnu kartu i prijavi novo prebivalište. Bio je to trenutak nade, dokaz da nije sve izgubljeno, da možda negde, u nekom drugom gradu, njegov brat još uvek hoda istom zemljom — ali ne zna, ili ne želi, da se vrati. To je bio poslednji put da je Ljubinko video njegovu novu sliku.
Nestanak bez objašnjenja
Dragoslav Milojković iz sela u okolini Zaječara nestao je 1982. godine, posle posete svom mlađem bratu Ljubinku koji je tada služio vojni rok. Ništa tog dana nije ukazivalo na to da se nešto sprema, da će taj susret biti poslednji. Nije bilo svađe, nije bilo čudnog ponašanja. Sve je izgledalo uobičajeno — možda čak i previše mirno, kako sada, sa vremenske distance, razmišlja Ljubinko.
„Otišao je bez reči, bez najave, bez ikakvog objašnjenja. Nije bilo nikakvog konflikta, nikakvog problema. Ni ja, ni njegova supruga nismo primetili ništa neobično. Otišao je iz kuće tog dana kao i mnogo puta pre toga — i nikada se nije vratio“, prisetio se Ljubinko.
Dragoslav je za sobom ostavio suprugu i dvoje dece. Porodicu kojoj je nedostajao odgovor, uteha, smisao. Godine su prolazile, ali on nije dolazio. Ljubinko, iako mlad vojnik tada, ubrzo je preuzeo ulogu čuvara porodične vere — čoveka koji neće dozvoliti da brat bude zaboravljen.
Porodična tragedija bez kraja
U godinama koje su usledile, porodica Milojković prošla je kroz više tuge nego što mnogi prožive za ceo život. Ljubinkovi i Dragoslavljevi roditelji, koji su posle nestanka čuvali unuke, nisu dočekali da ponovo vide svog sina. Dragoslavljeva supruga ostala je u kući, ali život bez muža i sve veća nemoć učinili su da i ona vremenom izgubi tlo pod nogama. Danas je, kako kaže Ljubinko, smeštena u dom za nezbrinute jer više nije sposobna da se sama stara o sebi.
„Jedan bratanac je bio teško bolestan i umro je mlad, a drugi je stradao u nesreći — poginuo je na traktoru. Svi su otišli. Ostao sam samo ja. I on. Ako je živ. Ako je negde…“, tiho govori Ljubinko.
U tim rečima nema ogorčenosti, nema ljutnje. Samo tuga i neumorna čežnja za nečim što je nekada bilo jednostavno i blisko — za prisustvom rođenog brata.
Tračak nade iz Novog Sada
Petnaest godina nakon nestanka, stigla je vest koja je uzdrmala sve što je do tada bilo pod velom neizvesnosti. Policija je kontaktirala Ljubinka sa informacijom da je Dragoslav lično došao u SUP, izneo zahtev za promenu lične karte i prijavio prebivalište u Novom Sadu. Inspektor mu je pokazao fotografiju, i Ljubinko je bez ikakve sumnje prepoznao svog brata.
„Rekao sam — to je on. Nema greške. Bio sam ubeđen. Nažalost, kada sam otišao u SUP da ga sačekam, zakasnio sam. Policajci su mi rekli da je došao tog jutra, podigao dokumenta i otišao. Nikada više nije ostavio nikakav trag“, ispričao je Ljubinko sa grčem u glasu.
Nekima bi možda to bio kraj potrage. Ali ne i za njega. On nije prestajao da pita, da traži, da se nada. Život mu je postao mapa isprekidanih tragova koje pažljivo, godinama, pokušava da spoji u celinu.
Molba za bilo kakvu informaciju
Danas, u 2025. godini, Ljubinko Milojković ima jednu jedinu želju: da ponovo vidi svog brata. Ili da barem sazna istinu. Ako je Dragoslav živ i negde čita ove redove, Ljubinko ga moli da mu se javi. Ako ga neko prepozna — u bilo kom gradu, naselju, na ulici ili u autobusu — neka mu kaže da ga kod kuće neko i dalje čeka.
„Samo da ga vidim, da znam da je živ. Nikada mu ništa ne bih zamerio. Samo da ga zagrlim još jednom“, kaže Ljubinko.
U svetu koji sve brže zaboravlja, on se priseća. U vremenu kada se ljudi lako odriču jedni drugih, on veruje. Ne u priče, ne u pretpostavke — već u krv, u bratsku vezu koju nijedna daljina ne može da prekine.
Jer nekada, čitav život može stati u jedno pitanje: Gde si, brate moj?
Stil/Telegraf
