Volf Mesing bio je mađioničar koji je u Rusiji uživao veliku ugled tokom 20. veka.
Volf Mesing je rođen 1899. godine u siromašnoj jevrejskoj porodici u blizini Varšave (tada na periferiji Ruske imperije). Dečak je vrlo rano počeo da pokazuje izvanredne sposobnosti. Volf je znao da nehajno kaže nešto u prolazu, a kasnije bi se to ispunilo.
Komšije su se ozbiljno plašile dečaka, nazivajući ga đavolom. Mnogi su njegov dar smatrali prokletstvom. Otac je često tukao sina da ne bi užasavao seljane svojim proročanstvima, nadajući se u dubini duše da će otići da uči bogosloviju, postne sveštenik i skrasiti se.
Ali Volf Mesing nije hteo da postane sveštenik. Kao tinejdžer pobegao je i od kuće da bi izbegao očeve batine i versko učenje. Stigavši do Varšavske železničke stanice, Volf ulazi na voz za Berlin.
Pošto nije imao kartu, krio se ispod klupa u vagonu. Kada ga je kondukter izvukao sa uzvikom "Pokaži mi kartu", Volf je zgrabo parče papira, dao ga kondukteru dok je u glavi ponavljao mantru: Ovo je moja karta... Ovo je moja karta....
I kondukter je zaista na tom praznom parčetu papira "video" kartu. Tada je Volf prvi put shvatio da ima neki neverovatan dar, prisiljavajući ljude da se pokore njegovoj volji.
U Nemačkoj je mladi Mesing počeo da nastupa u cirkuskim i koncertnim programima, putujući sa putujućim trupama širom zemlje, demonstrirajući svoje talente i predviđajući budućnost. Godinama kasnije, tokom jedne od predstava, iz publike je postavljeno provokativno pitanje o sudbini Adolfa Hitlera ako je krenuo u rat sa SSSR-om. Na šta je Mesing odgovorio, ako se Firer usudi na takav korak, sigurno će slomiti vrat. Naravno, tako smelo proročanstvo je odmah prijavljeno Hitleru. A drsku glavu procijenio na 200.000 maraka! Međutim, u to vreme Mesing je već pobegao iz nacističke Nemačke, a 1939. se nastanio u Sovjetskom Savezu.
Inače, od cele porodice Mesing samo je on imao sreće da preživi. Rat je odneo svu njegovu rodbinu - njegova braća, sestre i svi bliski rođaci umrli su u zidinama varšavskog geta.
U Sovjetskom Savezu je radio kao iluzionista i hipnotizer. Njegova ličnost je bukvalno bila obavijena oreolom tajni i misterija, koje su se na kraju pretvorile u legende i glasine.
Dok je tokom rata obilazio prve borbene linije narod je zanimalo jedno pitanje: "Kada će se prokleti rat završiti?" I tačno je predvideo taj dan. Neverovatno, ali činjenica ostaje.
Nekako 1944. godine, posle jednog od nastupa organizovanih u jednom od novosibirskih klubova, začulo se kucanje na vratima njegove svlačionice.
Mesing, iscrpljen nakon seansi hipnoze, zanemario je pravila koja je uspostavio i otvorio vrata. Ruka u tom trenutku kao da je posegnula za samim vratima. Ispred njega je stajala punašna žena nenaročite lepote.
Bila je to Aida Rapoport koja je od Volfa zahtevala da mu bude asistentkinja.
Mesing je odmah shvatio: „Ovo je sudbina“ i pozvao Aidu kao asistenta na sledeći nastup. Nijedno od njih dvoje nije bilo mlado: Volf je napunio 45 godina, Aida nešto malo manje od njega.
Mesing je osetio da on i ova žena, koja je tako neočekivano uletela u njegov život, čine, takoreći, jednu celinu od dve polovine koje se dopunjuju.
Od tog momenta Aida i Volf postali su nerazdvojni.
Aida je uzela u svoje ruke ne samo život u neženjinom stanu, već i sve poslove svog muža: zakazivala je sastanke, pravila raspored obilazaka, pregovarala, pristajala ili odbijala predloge. Ona ne samo da je nastupala sa njim na sceni, već je i praktično nadgledala koncert, prenoseći beleške iz publike, a ponekad i uklanjajući gledaoce koji su pokušali da uvrede Mesinga.
Nakon braka, par Mesing je nekoliko godina živeo u jednom od moskovskih hotela, a zatim im je, po nalogu Staljina, dodeljen poseban stan. Kućni poslovi su u potpunosti pali na ramena supruge, koja je, pored njih, rezignirano pazila na svog muža, poput ćudljivog deteta. Ponekad je dolazilo do apsurda: Mesing je odbijao da pozove taksi, ili da promeša šećer u šoljici, dok je dirljivo gledao kako njegova Aida odmah uzima telefon, kašiku ili nož da na tanjir iseče meso svog muža.
Volf Mesing je obožavao svoju ženu, koja je zamenila njegovu porodicu koju je tako rano izgubio.
U njegovom životu ni pre Aide, a ni posle nje nije bilo nijedne druge žene.
Žene su odbijale vezu sa Volfom užasnute saznanjem da im može čitati misli. Kada su pitali Aidu da li se plaši tako nečega, ona je smejući se objašnjavala kako nikad nije imala loše misli i da nema čega da se plaši.
Specijalisti su kasnije proučavali Mesingove nastupe gde su utvrdili da je Aida imala moći medijuma te da je i sama čitala misli publike i nepogrešiov ih prenosila mužu.
Njihova velika ljubav i sreća trajala je samo 15 godina. Aida se razbolela i lekari su rekli RAK. Hemoterapija i zračenje nisu joj pomogli.
Aida je pratila muža i dalje. Ali bolest je učinila svoje i vremenom je oslabljena žena jedva stajala na nogama na dvočasovnom nastupu.
Ubrzo je Aida potpuno legla u krevet. Volf je, potpuno slomljenog srca, danima provodio kraj kreveta svoje bolesne žene. Šta je tada mislio? Da li je požalio što on i Aida nisu imali dece? Ili mu je, naprotiv, bilo drago što nema naslednike na koje bi mogao da prenese svoj strašni dar.
Verovatno je zaista strašno znati sve unapred, predviđajući smrt voljene osobe koju voliš više od svega na svetu... Lekari su, da bi razveselili Mesinga, počeli da govore da čak i tako teško bolesni pacijenti imaju slučajeve poboljšanja, a ponekad i potpuni oporavak. Ali ko je, ako ne Mesing, znao da je ovo potpuna laž.
Sumorno slušajući njihove priče, jednom nije mogao da izdrži: „To je nešto što možete reći drugima, ali meni ne. Pouzdano znam da će Aida umreti 2. avgusta 1960. u sedam sati uveče."
Naravno, niko nije poželeo smrt nesrećnoj ženi, ali su svi prštali od radoznalosti: da li će se ovog puta obistiniti predviđanje velikog gatara. I umrla je tačno u dan i čas koji joj je muž predvideo. Dan ranije, Aida ga je zamolila da ispuni njenu poslednju volju: „Nemoj pisati datum mog rođenja na spomenik. Ne volim kada šetaju po groblju i računaju ko je koliko godina živeo". I uradio je sve kako je tražila.
Nakon smrti Aide, Mesing se dugo nije mogao oporaviti. Godinu dana mu je trebalo da se vrati na scenu.
I kada se vratio imao je neke asistente, ali niko nije mogao da mu zameni Aidu.
Volf Mesing je unapred znao dan svoje smrti, a kada je to izgovorio, jedni su mu verovali, a drugi ne. Međutim, sve se dogodilo baš onako kako je predvideo. Odlazeći u bolnicu na operaciju, pozdravio se sa svima, znajući da se odatle više neće vratiti. I ma kako su ga lekari uveravali da je reč o sasvim običnoj hirurškoj intervenciji, znao je da je to kraj. Zašto bi se smrti plašio čovek koji je svoju ljubav nadživeo četrnaest godina.
