Mari Bonaparta bila je pra-praunuka Lusijena Bonaparte, brata cara Napoleona Bonaparte, grčka i danska princeza, pisac, prevodilac, istaknuti psihoanalitičar, omiljeni učenik Sigmunda Frojda i pionir psihoanalize u Francuskoj. Ostaće upamćena i po tome što je umnogome pomogla Frojdovoj porodici da izbegne iz nacističke Austrije u Englesku 1938. godine, u vreme ekspanzije nacionalsocijalizma. Bila je udata za Đorđa od Grčke i Danske, sa kojim je imala dva deteta.
Rođena je u Sent-Kudu, Francuska, 1882. godine, kao pra-praunuka Napoleonovog brata. Mesec dana od njenog rođenja u julu 1882. godine, njena majka je umrla od embolije. Njen otac je bio naučnik amater i stručnjak za glečere, koji je preokupiran istraživanjima bio udaljen od svoje ćerke koju je retko viđao. U porodici u kojoj je Mari Bonaparta odrastala činile su njene sestre i očeva baka. Odrastala je u izolovanoj sredini bez mnogo ljudi, i osećala se izolovano i preosetljivo. Nije iznenađujuće što je u takvim uslovima patila od noćnih mora, morbidnih strahova od bolesti i opsesivnih strahova.
Ono što je neobično za njeno rano detinjstvo je to da je ja kao devojčica, između 7 i 10 godina, ispisala pet beležnica pričama koje su otkrile njenu bedu i poreklo njenih neurotičnih simptoma. Ove zabeleške su kasnije igrale važnu ulogu u njenoj psihanalizi, i objavila ih je u svojim komentarima zajedno sa i onima iz Frojdovih dela.
Udaja Mari Bonaparte
U njneoj 17. godini, otac ju je uključio u društveni život, ali je ubrzo njeno neurotično stanje uticalo na to da ona ispolji niz psihosomatskih simptoma i postane ubeđena da će umreti prerano kao i njena majku. Bila je fascinirana pričama Edgara Alana Poa, koje su kasnije bila predmet njenog psihoanalitičkog nadzora.
Godine 1907, kada je imala 25 godina, njen otac joj je za supruga izabrao princa Đorđa od Grčke, za koga se udala 1907. godine. Udajom je stekla zvanje grčke princeze, i rodbinske veze sa sa kraljevskim porodicama Danske, Rusije i Velike Britanije. Bila je tetka oba princeze Marine, vojvotkinja od Kenta, i princa Filipa, vojvode od Edinburga i muža kraljice Engleske.
Sa njim je dobila dvoje dece - Petra i Evgeniju, a brak koji je u emocionalnom smislu za nju bio neuspešan trajao je do smrti princa Đorđa 1957. godine.
Njegova osećanja su bila usmerena prema njegovom stricu Valdemaru, a ne prema ženi, a njihove bračne noći, Mari Bonaparte se ovako priseća:
Izvinjavao se govoreći..mrzim to koliko i ti. Ali mi to moramo učiniti ako želimo decu.
Vođena nezadovoljstvom ljubavnim životom i seksualnim potrebama, počela je da se druži sa brojnim ljubavnicima, od kojih je najpoznatiji bio Aristid Brijan, koji je 11 puta bio premijer Francuske.
Ali kako je ubrzo otkrila, nijedna ljubav nije mogla prevladati njenu frigidnost, pa je počela da se leči. Tokom lečenja sklopila je prijateljstvo sa francuskim psihijatrom Reneom Laforgueom. On ju je uputio Frojdu, naglašavajući da je imala jak strah od virusa. Tokom 1925. godine, konsultovala se Frojdom koji je imao 69 godina i već je bio ozbiljno bolestan od raka koji ga je na kraju i usmrtio. Odmah su se dopali jedan drugom, i bio je oduševljen kada mu je rekla da ga voli. Tako je postala jedna od učenica Sigmunda Frojda.
Potom je radila kao psihoanalitičarka do svoje smrti 1962. godine, a u naučnom radu koristila je devojačko prezime. Međutim, bavljenjem psihoanalizom nije uspela da izleči sopstvenu frigidnost, pa je 1927. godine šokirala Frojda operacijom pomeranja klitorisa bliže vaginalnom otvoru.
Kao što se moglo očekivati, ovaj manevar nije uspeo da izleči njen problem.
Iako psihoanaliza nije izlečila Mari Bonapartu, ona je svakako oslobodila njezine konvencionalnost u kojoj je odrastala. Godine 1932. pisala je Frojdu da je stupila u incest sa sinom, koji joj je pružio zadovoljenje strasti. Frojd je savetovao da ne postupa prema svojim željama.
Počela je da prevodi dela Frojda na francuski i da prima pacijente za analizu.
Njene metode bile su još neoriginalnije od onih njenih mentora. Šoferi su slani da u sjajnim automobilima dovoze pacijente u njenu kuću u Sen - Klodu. Kada je putovala u Atinu ili San Trope ohrabrivala je pacijente da dođu na tretman i nudila im je smeštaj.
Finansijski je pomogla i organizovala beg iz Austrije Sigmunda Frojda i njegove porodice, nakon što je ona bila pripojena nacističkoj Nemačkoj 1938. Otkupila je i sačuvala Frojdova pisma, uprkos Frojdovoj želji da ona budu uništena.
Godine 1915. osnovala je Francuski institut za psihoanalizu.
O njenom životu snimljen je 2004. francuski film "Princesse Marie", sa Katrin Denev u glavnoj ulozi.
Preminula je od leukemije u Sen Trope-u. Njeni posmrtni ostaci su kremirani u Marseju, pepeo je posle kremacije rasut na grobu njenog supruga u Tatoiju, u blizini Atine.
Objavila je preko pedeset eseja, dvadesetak knjiga i prevela desetak Frojdovih radova na francuski jezik.
I pre nego što je počela da se bavi psihoanalizom kod Sigmunda Frojda, Bonaparta je pod pseudonimom izdala esej „Anatomska osnova frigidnosti kod žena“, zasnovan na razgovoru sa preko dvesta Parižanki, kao i merenja razdaljine od klitorisa do vagine.
Prvi psihoanalitički rad, izdala je 1927. pod nazivom „Slučaj gospođice Lefevr; o psihoanalizi ubica“ zasnovan je na intervjuu sa ženom koja je ležala u zatvoru u Lilu zbog ubistva svoje trudne snaje. Mari Bonaparta je u svojoj autobiografiji povezala svoju zainteresovanost za ubice sa ličnom porodičnom istorijom.
Za razliku od Frojda koji je seksualnost razumeo kao psihološki fenomen, ona je pokušala da prevede psihoanalitičku teoriju u biološku teoriju nagona.
