Nema toga ko ne zna za Šantićevu Eminu, a samim tim i za slavnog pesnika rodom iz Mostara. Mnogi su mislili da je doživeo fatalnu ljubav sa ovom Mostarkom, ali istina je da se njih dvoje nikad nisu upoznali.
Aleksa Šantić je divno pisao o ljubavi, ali sreće u istoj nije imao.
Prva žena kojoj je posvetio stihove bila je Anka Tomlinović, ćerka hrvatskog fotografa iz Like. Istoričari kažu da ju je znao satima čekati da se pojavi pred vratima očeve radnje. Tajanstvena i blaga Anka za mladog Šantića je bila oličenje lepote. Često su šetali i razgovarali, a saznavši da on objavljuje pesme, Anka je tražila da ih pročita. Za mladog pesnika to je bio neverovatan podsticaj, pa joj je posvetio pesmu „Ako hoćeš“ , koju je objavio 1889. godine, piše Biografija.
„Il’ ako ćeš pjesmu moju
O izvoru slasti bujne,
Hodi, hodi na grudi mi,
Da ti ljubim usne rujne!…“
Pročitavši pesmu vratila mu je bez reči, a kada je odlazila, okrenula se i rekla: „Što se tiče onoga, ako hoćeš, odgovor je … hoću!“
Ipak, ljubav Srbina pravoslavca i katolkinje iz Like u to vreme nije bila moguća. Obe porodice su branile njihovu ljubav, naročito Šantići sa Brankovca, dela Mostara u kome su uglavnom živeli Srbi pravoslavci. Za cenjenu trgovačku porodicu Šantić, katolkinja iz Like, pa još i ćerka fotografa, nisu dolazili u obzir.
Aleksa je nakratko odselio u Novi Sad prateći mlađeg brata koji je tada krenuo u Gimnaziju. Ta razdvojenost, ali i protivljenje roditelja, okončali su vezu s Ankom. Ona se godinu dana kasnije udala za bankarskog činovnika i odselila u drugi grad.
Osim ljubavnih pesama, Šantić je bio poznat i po rodoljubljivoj poeziji.
U jednom od najtežih razdoblja u svom životu, 1913. godine, kada su ga austrougarske vlasti zbog patriotizma i širenja ideja u nacionalnom oslobođenju, proterale iz Mostara, Šantić je napisao ovu molitvu za koju malo ljudi zna.
Prošlo je više od veka, a ove reči i danas podsećaju šta je u životu važno, leče patnju i ulivaju nadu.
“Veliki Bože Istine i Pravde, Koji me diže iz gnusnoga kala, U krvi oganj, u ruci mač dade, I reče: “Prkosi vihorima zala!” Bože, koji si u prostor beskrajni Dao mi svijet, koji ne zna niko, U dušu moju unio luč sjajni I na bolove me i stradanja svik’o… Daj mi u srcu kap Tvoje milosti I stišaj buru podivljale ćudi: Da mogu praštat gonjenja i zlosti, I cio svijet prigrlit’ na grudi…”
Aleksa Šantić je tokom rata oboleo je od tuberkuloze koja je tih godina harala odnoseći hiljade života. Iz Mostara je preselio u svoj letnjikovac pored Boračkog jezera kod Konjica. S obzirom da mu ni planinski vazduh nije mnogo pomogao prvezen je u Državnu bolnicu u Sarajevu. Iz bolnice je pobegao kod sestre Perse koja je bila udata za pesnika i Aleksinog velikog prijatelja Svetozara Ćorovića.
Bolest ga je savladala 2. februara 1924. godine. Imao je samo 55 godina.
Koliko su ga ljudi voleli svedoči i činjenic da su na kućama i na Opštinskom domu bile zakačene crne zastave.
Sa minareta Cerničke džamije mujezin je otpevao poslednju molitvu praštanja. Povorka je trajala pet sati, sahranjen je na pravoslavnom groblju „Bjelušine“u Mostaru.
